Otuda silna zavodljivost pri susretima, blještavilo, titule, hvalisanja, a suštinski gledano praznina koja odjekuje iz ogromne većine koju srećemo.

Ljudi se maskiraju da bi odgovarali ljudima u ego smislu, a ne u smislu duše. I zato bezbroj lažnih spojeva koji se vrlo brzo raspadnu jer ih ne povezuje ništa suštinsko, ništa što bi moglo da opstane da duže staze. Ostanu samo uvrede, međusobni napadi, prozivke.

Čovek pri susretu sa drugim čovekom ne nudi dušu, otvorenost, nego ego, svoju umišljenu sveznajuću ličnost, i tu vrlo brzo dolazi do raskola.

Duša je onaj unutrašnji glas koji voli, koji je čist, iskren, koji oslobađa i spaja, a ego je onaj gordi, sujetni i podmukli koji sve gleda sa visine, i bira istu takvu osobu za sebe.

Duša bi da voli, raduje, usrećuje, a ego bi da kritikuje, da se podsmeva i pobeđuje.

Kada se dve sujete prezasite dolazi do borbe za dominaciju koja se završava raspadom sistema, a kada se spoje dve duše dešava se spoj koji ujedinjuje.

Dve duše se nadopunjuju, zajedno rastu, pronalaze zajednički smisao, tada ljubav postaje pesma, suština, lakoća, spontanost.

Čovek se u silnim skrivanjima i maskiranjima toliko pogubi da naprosto više ni ne zna šta želi, niti šta mu odgovara. Seks postaje zamena za ljubav, a stalno menjanje partnera nadoknada za pravu ljubavnu vezu.

Treba prepoznati unutrašnje stanje osobe, a ne gledati je samo u kontekstu njenih navodnih uspeha, titula, društvenog statusa, novca, i ostalog.

To su samo priče koje podižu cenu, ali suština je u duševnom spoju kada dva bića osete istinsku potrebu da se posvete onom drugom. To ne mora da traje večno ali dok traje znači da je istinsko.

Takve odnose treba negovati, sve ostalo je foliranje, hranjenje vlastitog ega, a i ega onog drugog.