Piše: Blažo Davidović
A kad bi kraj nas prošao Toma Bebić, Jurica Jerković ili Boris Dvornik, mi smo, kao nestašna djeca iz Pajićeve ulice, vikali za njima : Vidija san te na televiziji ! I to je bio kraj, ništa preko nije bilo. Vrhovi planina. Televizija. Ali, nije ona stvarala Jerkovića, Dvornika, ili Bebića, samo ih je pratila. Sa žestokim selektivno – kvalitativnim filterom. Naivna vremena Milke Babović… Za vas koji nemate televizor u boji, ona ima pariško plavu haljinicu, što bi rekli naši: boja šljive, sa zlatnim šljokicama…
Obrij se! Operi kosu! Ne stavljaj raif u kosu. Nikako psovati! Valjda znaš da tamo nema pelinkovca? A ne smiješ ni pušiti u studiju. Imaš one crne cipele, ako ih opet nisi izgubio. Bež hlače. Zapamti: ne psovati!
(Upute moje prijateljice iz Bara u slučaju televizijskog nastupa).
Zamalo sam završio u Trebinje. Neka simpa ekipa pozvala me na tamošnju televiziju. Morao sam to odgoditi.
I nekako mi laknulo. Nemam šta obući, patike sam bio oprao, a one se suše danima. Tačno se sjećam da sam opranu, čistu, bijelu košulju objesio u ormar, ali su vrata ostala otvorena, jer je ormar stariji od mene, pa se vrata ne mogu zatvoriti. I sad je ona požutjela. Od duvana.
Šta ako se iznerviram? A ne mogu ni pušiti. Naciljaju me nekakvim reflektorom u lice. Bez kapi pelinkovca.
Ne smijem psovati.
A i ne znam šta bih kazao. Nemam šta. Imam i dojam da sam nezanimljiv. A onda, malo, malo, jako malo znam.
Strašan projekt je to. Mrzim pomicanja. Bilo kakva. Ruke, noge, usta… Nemam benzine za dovući se do tv studija, nemam ulja za motor, moram i onaj tunel platiti, kako, šta?
A onda, dok čovjek uđe u Podgoricu mora se dobro izvrtjeti. Netko je tamo otkrio krug i uradio 22 kružna toka na pristupima gradu. Meni se tako zamanta da satima povraćam, kolačim oči i blijed sam u licu.
Uglavnom, gostujem sutra na TV Vijesti u emisiji “Načisto sa Petrom Komnenićem”.
radio gornji grad 
