Piše: Blažo Davidović
Stalno vraćam neke pjate. Ili teće ili pjate. Požderem, operem i gurnem u auto. Da me podsjeti da to moram vratiti. Sad Dragici od Bata Armenka, sad Mariji, onda Ireni, pa Peđi i sve tako.
Lijep je taj naš običaj. Nikako ne vraćati prazni pjat ili teću. Nije to bilo baš odavno kad me Skojevka oprala zbog toga, bilo je to isti dan kad je rekla da ona više ne može “odat po sahranama” i da ja moram “zastupati familiju, taki kaki jesan”.
– Vrati ovu teću Ljiljani Veljkovoj i nemoj da si poija čikolatu iz nje, to je za njenu dicu, za unučad, razumiš?
– Dobro.
– Jer je takav običaj, razumiš?
– Razumin.
– Jer si zadnji put poija, krele jedan, osramotija si me.
– Neću više. Ne ljuti me, viš da san živčan?
A prije par dana sam Ireni vratio pjat. Ali, prazan. Ispričao sam se, bilo mi je neugodno. Ona se samo nasmijala i odmahnula rukom. Smazao njenu tortu. Šta da stavim u prazni pjat?
A nekako me strah.
Sve mislim da će netko Skojevki u grobu javiti da sam opet vratio prazni pjat.
Da će me špijat.
Šta sam stariji, sve se više bojim Skojevke. Ili je to zbog ljubavi, ne znam,
Ili zbog punine i topline ljudskosti tog poteza u davanju i vraćanju punih teća i pjata.
I sve se bojim da će me, u ovoj praznoj kući, iza nekog kantuna, ispred neke škure prestrašit njen glas:
– A sto puta san ti rekla, krele jedan, da ne vraćaš prazni pjat, običaj je vratit puni, razumiš?
A razumin.
Razumin…
Jebiga.
radio gornji grad 
