OSMEH (Autobus 1)

Tokom svih dugih vožnji
prepunim autobusom kroz grad
pamtićeš, od sada pa zauvek,
tu sredovečnu ženu na sedištu
između dva groblja, dve pijace i nekoliko škola,
kojoj sa lica nije silazio blaženi osmeh
dok je gledala nekuda kroz prozor
u nejasnu daljinu, osmeh koji se praćakao
čas otrgnut od lica
spreman da rubovima
šljapne po površini
čas se smerno prepuštao
strujama sitnih bora.

Malo mu je falilo da se spoji sa glasom
i postane kikot koji bi odzvonio
tako jako
kao da neko palicama udara o srca svih putnika:
Ding-dong! Kuc-kuc!

Šta je videla ta žena a što nisi mogao da vidiš ti?
Šta je video potuljeni i umorni svet kraj kojeg je
promicalo lice za prljavim staklom