DOĐE MI DA TI SE VRATIM U REBRO

Ovaj dan bi mogao da se nazove srećnim… Da ga nazovem srećnim? Je l’ neće da se odazove i pita me: “Šta bre ti ‘oćeš?” Ko danas ne radi neka digne dva prsta. Da drži cigaru. Ostatak ne dizati. Kada te rukopis prekine na pola i nežno položi glavu na panj, kada ne znamo pesmu, pa mumlamo da bi izgledalo kao da znamo… nekada to isto radimo sa osećanjima… Tri tačke su one mrvice hleba koje su ptice pozobale Ivici i Marici. Stari se pored onog ko pravi dobru rakiju i kupus za sarmu… Spopadam glad. Ćuti. Podrignem i osetim ukus tuđe slabosti.
…I bolje da ne pričamo, želeću te još više. Upoznala sam ti senu kao vlastitu želju. Gladno telo pojede i sećanja, a prsti se podele na pisane i usmene – u pupku, gnezdu ili još nekoj reči koja dira život. Nisi dao žmigavac kad si skretao s uma, pa nisam mogla da te pratim. Umorila sam feniksa neutoljivom vatrom u sebi – neće dočekati pepeo. Odustajem – nemam od čega.