Sjajni su đaci, škola im dobro ide, ali deluju kao da su došli iz nekog drugog vremena. Tako se i oblače. Staromodno i neupadljivo.

Ta deca su ideal, ali oni, kao takvi, malo kome su u školi zanimljivi.

Ne poistovećuju se sa sportskim zvezdama, kriminalcima, opasnim momcima, sanjaju neke sasvim druge snove.

Ne zanima ih ni da se fizički nadmeću sa svojim vršnjacima, više vole da maštaju i da se smeju.

Pitam se da li su ta deca pozitivan, ili negativan primer?

Kakva ih sve poniženja čekaju. Bes na svakom koraku. Udarci na njihov pažljivo negovani idealizam.

Da li je njihov otac u pravu, umesto za životni ring priprema ih za životni raj?

Zašto im ne kaže šta ih sve čeka, kakvi sve udarci.

Razmišljam o toj deci, jednom je četrnaest, drugom šesnaest, razmišljam o njihovom ponašanju, i pitam se šta je bolje – da pustiš decu da postaju ljudi i da se stope sa svojim okruženjem, i da kroz sukob dolaze do sebe, ili da ih čuvaš od loših uticaja, i oblikuješ onako kako misliš da treba, van ustaljenih civilizacijskih normi.

Sve ima svojih prednosti, ali i onu drugu stranu…

Živo me zanima u šta će se razviti njih dvojica, i kako će podneti kritične godine sazrevanja i socijalizacije koje im tek slede.