Piše: Stefan Simić

Najveću katarzu i totalni životni preobražaj doživeo sam u devetnaestoj kada sam sreo Ljubodraga Ducija Simonovića. Nikada do tada, i nikada posle toga, nisam sreo slobodarskijeg i harizmatičnijeg čoveka od njega. Slušajući njegove govore i čitajući njegove knjige oslobađale su se čitave stene potisnutog života u meni. Nalazio sam se u godinama kada mi je bio potreban uzor, životni i umni, i u Duciju sam sve to pronašao. Njegova misaonost, principi, pristup životu, ljudima, životni put, odjekivali su u mom biću kao ništa na svetu. Naučio sam da razlikujem istinu od laži, uvideo sam koje su stvarne ljudske mogućnosti, kako lično, kao ljudskog bića, tako i društveno, kao socijalnog mislioca, humaniste.

Pre toga sam bio izgubljeni mladić van bilo čega suštinskog, nakon susreta sa njim i njegovim delom postao sam čovek koji je spoznao mogućnost stvaranja humanog društva i beskrajnu veru u ljudske mogućnosti. Ducijeva kritika kapitalizma, nije ni formalna, ni akademska, ona je životna, tačnije životvorna naspram destruktivnog kapitalističkog ništavila. Od Ducija sam naučio više nego od svih mojih profesora na filozofskom fakultetu u Beogradu zajedno. Duci je pre svega drug, neposredan, iskren, temperamentan, autoritet sam po sebi, oslobođen mitova i malograđnštine. Duci ne dozvoljava ni da mu se persira, a ni da se hvali. Shvatio je da se do slobode i pravde ne dolazi preko institucija, već neposredno i direktno, samim način života. Duci je, jednostavno rečeno, revolucija, i čitajući esej Eriha Froma o čoveku sa revolucionarnim karakterom kao da sam čitao o Ducijevoj ličnosti.

On je, inače, za neupućene, legendarni košarkaš, rođen u Kraljevu 1949. godine, za mnoge jedan od najboljih Jugoslovenskih svih vremena. Avangarda košarkaške igre, po rezultatima, kako u juniorskim i omladinskim selekcijama, tako i kasnije, veliki talenat i inteligencija, ili kako ga je njegov saigrač iz Crvene Zvezde Zoran Moka Slavnić opisao – “sportski fenomen nad fenomenima”.

Nakon sporta, a i dok je igrao, Duci se posvetio nauci (magistar je pravnih nauka, napisao je i doktorski rad “Suština prava” koji nije branio, i doktorirao je na filozofiji). Posvetio se pedagogiji, sociologiji, kritičko-menjalačko-vizionarskoj misli. Izašao je iz sporta, i konkretno, kao učesnik, a i misaono, i okrenuo se telesnoj kulturi, tačnije afirmaciji istinske igre koja prevazilazi sport. Njegov tekst “Život kao igra” je humanistički manifest slobodnog pokreta koji je moguć samo u slobodnom društvu za koje se treba izboriti.

Ducijeva misao je obračun sa kapitalističkom civilizacijom, demistifikovanje kapitalizma kao poretka, sa aspekta destrukcije čoveka kao ljudskog i prirodnog bića, i stvaranje humanističke alternative. Od “Pobune robota”, Ducijevog prvenca dok je još bio igrač, pa sve do knjiga “Novi svet je moguć” i “Poslednja revolucija”, Duci daje odgovore i misao sa apstraktno – metafizičkog stavlja na realno tlo. Duci živi ono što priča, i to je jedna od najvećih snaga njegove filozofije.

On je, može se reći, i socijalni – psiholog gde dokazuje da je sport nasilje samo po sebi, po samoj svojoj prirodi jer provocira telesni (samim tim i mentalni) sukob, neprijateljstvo među ljudima, izrabljivanje kako vlastitog tela, tako i tela protivnika. Naspram toga afirmiše telesnu kulturu kao mogućnost prevazilaženja sportskog kalupa koji se zasniva na rekordomaniji, telesnoj dresuri, komercijalizaciji. Dokazuje da je priroda sporta, zapravo, priroda kapitalizma u čistom smislu.

Duci je razvio istorijski pristup sportu, razdvaja ga kako od Antičkog agona, tako i od viteštva u srednjem veku, i dokazuje da je sport nastao sa nastankom liberalnog kapitalizma. Živeći u Norveškoj i Nemačkoj došao je do izvornih tekstova Kubertena, osnivača modernih Olimpijskih igara, i izneo je niz Kubertenovih citata gde se jasno vidi njegov rasizam, mizogenija, militarizam. Dovoljno je reći da je Kuberten sva svoja dela posvetio nacistima, da je bio oduševljeni pristalica Hitlera, i da je tražio da se sve Olimpijske igre održavaju u nacističkoj Nemačkoj. Ili navesti Kubertenov citat o sportu kao najjeftinijoj duhovnoj drogi koji služi da bi se radne mase držale u pokornosti.

Kada se uzme u obzir da je od Kubertenove ličnosti napravljen jedan od najvećih humanističkih mitova u XX veku postaje jasno koliko je Ducijeva studija o Kubertenu i Olimpizmu značajna.

Ni u čijoj filozofiji se nisam pronašao kao u Ducijevoj. Nijedan savremeni mislilac nije probudio u meni više vere, volje, nade, zanosa, kritičke svesti, istinskih osnova, i motiva, u borbi za humano društvo.

Duci je van mitova, zato i nije želeo da bude mit. A bio je, i ostao, mit u glavama mnogih ljudi. Čovek koji je jedini u istoriji napustio svojevoljno Olimpijske igre zbog dopingovanja protivničkog tima. Jedan od retkih vrhunskih sportista, ako ne i jedini, koji je naučno-teorijski ukazao na pravu prirodu sporta. Uz bivšeg fudbalskog reprezentativca Ivana Ergića, mladića koji nastavlja sličnim stopama, i u svojim esejima o sportu, i pozadini sporta, postavlja mnoga suštinska pitanja.

Ducijev angažman me podseća na borbu Vase Pelagića protiv crkve (Pelagić je bio bogoslov i arhimandrit) i njegov preobražaj od crkvenog lica u čoveka koji je demistifikovao crkvene laži
u knjizi “Umovanje zdravog razuma”, i okrenuo se socijalističkoj ideji slobode.

A posebno me podseća na Lava Tolstoja koji se u poslednjoj fazi svog života odriče svojih ključnih književnih dela i u knjigama “Šta je umetnost” i “Moja vera” objašnjava da umetnost ne treba da zabavlja narod, podilazi, i služi vladajućoj klasi, već treba da bude istinita, konkretna, prosvetiteljska i korisna ljudima. Tolstojeva kritika progresa, privatne svojine, javnih manifestacija koje ne služe oslobađanju čoveka od ropstva već kalupljenju podseća na Ducijevu. I Tolstoj je živeo ono što je govorio, odricao se svojih poseda u korist seljaka, otvorio je školu za vaspitanje i obrazovanje isključivo siromašne dece, delio je novac siromašnima, želeo je da pravo objavljivanja svojih dela ostavi Ruskom narodu, a ne svojoj porodici da se na osnovu toga bogati.

Da bi se Duci, kao i Tolstoj, obračunao sa vrednostima savremenog sveta (kapitalističke civilizacije) morao je da se obračuna, pre svega, sa samim sobom, i sa životom koji je živeo do tada. I to je, po mom mišljenju, jedna od najinspirativnijih priča ispričana na ovim prostorima. U narodu poznat kao sportska zvezda, idol širokih narodnih masa, Duci legenda, Duci majstor, Duci idol, a duboko u sebi skromni asketa, idealista, nežan, blag i ranjiv čovek koga su težina i zlo postojećeg sveta opterećivali više nego druge ljude. Znao je da neće njegovi koševi i sportske pobede da oslobode ljude od nesreće već prosvetiteljska borba za istinu koja je jedino moguća kroz obračun sa postojećim.

Odjednom, Duci, postaje neko drugi, neko pravi, istinski, neko ko ne želi da mu se ljudi klanjaju, da im deli autograme i da se fotografiše sa njima već želi da se zajedno sa istim tim ljudima bori za socijalnu pravdu. Mnogi navijači su ga odbacili, ismejali, proglasili ludim jer je počeo da dovodi u pitanje sve ono što je za njih do tada predstavljao, sportsku ikonu i heroja njihove mladosti i detinjstva.

Paradoksalno je da dok im je pristupao kao zvezda i legenda, voleli su ga i klanjali su mu se, kada je počeo da im pristupa kao čovek ravan njima koji želi da im otvori oči i da ih oslobodi iluzija, odbacili su ga.

Duci je u međuvremenu počeo da drži tribine širom Jugoslavije, da gostuje u TV emisijama, piše, objavljuje, uglavnom marginalizovan, neretko na rubu egzistencije pošto je odbacio sport kao sredstvo zarade. Da je hteo mogao je da ima sve što poželi zahvaljujući svojoj popularnosti u narodu, akademskim titulama, znanjem svetskih jezika i statusom “zvezde” koji je imao u javnosti. Ali nije, izolovao se, odbacio sportske veze, radio je na sebi, rastao je kao čovek i postao autentični socijalni mislilac.
Duci, treba reći, ima i troje dece, danas četvoro unučadi, porodicu, što samo govori da nije bio sam na svom putu, nego da je morao, sve vreme, da brine i za egzistenciju ljudi oko sebe.

Ducijeva kritika kapitalizma je višeslojna. Za razliku od klasične marksističke koja je postavljena u svetu gde se nije ni razmišljalo o mogućnosti propasti planete, tehnologija nije bila na tom nivou razvoja, Duci otvara ekološki aspekt kao dodatni motiv za borbu protiv kapitalističke degeneracije svega postojećeg.

Doveo je stvari do kraja, bukvalno, i to je ono što najviše inspiriše. Kako u svojim nastupima, tako i u svojim knjigama. Duci govori strasno, oslobođeno, životno, razvio je prirodu pobednika. Ne relativizuje, ne mistifikuje, ne koketira, van je etablirane filozofije, marketinške. On je u narodu, i za narod, kao dok je bio vrhunski sportista naširoko obožavan zbog svoje specifične igre i pojave. Njegova pojava sada budi nešto sasvim drugo – slobodarsko, ljudsko, prosvetiteljsko, racionalno, životno, jednom rečju – istinsko ljudsko, ili u Marksovom smislu, težnju ka totalnom čoveku.

Duci ne veruje u moral kao takav, kao zadati sistem pravila ponašanja koji treba slediti, ali upravo njegova pojava i život pozivaju na moralnost čovekovu, kao i mogućnost prevazilaženja, u humanističkom smislu, svega onoga što je ranije u istoriji postojalo. On je primer da je moguće boriti se za opšte dobro u savremenim uslovima gde je sve relativizovano, i obezvređeno. On je dokaz da može i mora, i da alternativa borbi jednostavno ne postoji. Vaspitavan je na slobodarskoj tradiciji kako Srpskog naroda, tako i slobodarske borbe uopšte.

Demistifikovao je kapitalističke laži, industriju zabave, kao i proces stvaranja sportskih idola. Život mu je omogućio da progovori o sportu kao učesnik, a ne kao gledalac. Video je sve to, doživeo, bio nosilac igre, dobijao aplauze, skandiralo se njegovo ime… Raduje što nije upao u nacionalističko ludilo, religiozni misticizam, niti naseo na priču o demokratiji i Evropskoj uniji. Još tada je, što se danas jasno može videti u njegovim TV nastupima snimljenih sredinom i krajem devedesetih, upozoravao šta sve ex-yu narode čeka, i za većinu stvari je, nažalost, bio u pravu.

Iako je prisutan u javnosti gotovo pola veka, ubeđen sam da Ducijevo vreme tek dolazi, da otvara širom vrata mladim ljudima i dokazuje da preko obrazovanja, emancipacije, rada na sebi, mogu da dođu do istine, do suštine svog ljudskog i društvenog bića, a i do vere u bolje sutra.

Duci je vernik iako ne veruje u Boga. Duci veruje u čoveka, i u ljudski put. Vraća veru u čoveka, društvene nauke, mudrost kao takvu i ljubav prema životu uopšte. Vraća veru u zajedništvo, u autentičnu i borbenu društvenost. Suprostavlja se tehničkoj civilizaciji i ukazuje da je borba za ljudsko dostojanstvo i put borbe jedini istinski put koji daje šansu čoveku da opstane.

Ne pojavljuje se kao intelektualac, filozof, profesor, ne glumi velikana sporta, pojavljuje se kao čovek iz naroda, koji živi za narod, i to je ono što, u neposrednom smislu, najviše imponuje u susretu sa njim. Ducija ne možete sresti u Akademiji nauka, na VIP žurkama, na sportskim okupljanjima. Pristupačan je, otvoren za razgovore, tribine. Živi u duhu onoga što pripoveda, skromno, jednostavno, dosledno, i tako će, do poslednjeg daha, kako voli da kaže.

Bilo bi i više nego značajno da se otvori neuporedivo širi prostor njegovom humanizmu. Radi se, zapravo, o čitavom konceptu novog sveta, i o mogućnostima prevazilaženja kapitalizma. Prihvatanjem Ducija vraća se na scenu i misao Svetozara Markovića, Dimitrija Tucovića, Vase Pelagića, kao i marksistička humanisitčka filozofija uopšte oslobođena dogmi i zloupotreba koje su se manifestovale u praksi.

Ako to nije izazovno, onda ne znam šta jeste?

Ako njegova misao nije izazovna, onda ne znam čija jeste?

Meni je ona promenila život, i dala smisao mom izgubljenom životu, zašto ne bi i drugima.

Svetu je potrebna nova nada, vera, novi ljudski zanos i pokret koji će prevazići kapitalizam i stvoriti humani svet gde će se poštavati ljudsko dostojanstvo, pravo na različitost, i gde će radni čovek biti slavljen, a ne ponižen.

Hvala ti Duci na svemu.

I ne brini, vreme novih Ducija tek dolazi, a tebi veliko hvala što nisi odustao.

Nećemo ni mi, naprotiv.

I na kraju, kao osnovna svega, dolazi borba, borba za pravedno društvo, za život koji se uči iz samog života, ali ne kapitalističkog koji se zasniva na komercijalizaciji i destrukciji svega živog, već na život gde je čovek čoveku čovek (Ruso) i gde će, Ducijevim rečima rečeno, duhovno bogatstvo postati mera ljudskog bogatstva.