Piše: Blažo Davidović
Dragi moj, to je dobar znak, u mom slučaju. To što se sprdaju sa mnom. Jer, kad ne znaju šta će, oni se sprdaju. To je naša disciplina, originalno balkanska. Pazi ovako: nije to analiza, nije sinteza, neka komparacija ili slično, nije ni duhovito, nema humora, nema ni crnog humora,nula grama satire, nije to Miljenko Smoje ili Duško Radović, nije to Benny Hill, Dave Allen, nije to Del Boy i Rodney, taman posla Monty Python, a i sve je manje viceva Mujo i Haso, to je naprosto jedna jednostavna, obična, neznalačka sprdnja.
Sprdatori sprdnju koriste kao obranu od vlastitog neznanja, frustracije i kompleksa, to im je malokalibarsko oružje protiv straha. Jer, oni se boje, boje se svega, boje se režima, boje se diktature, boje se Europske Unije, boje se sudova i zakona, boje se medija, boje se pedera i lezbijki, boje se Njegoša, Andrića i Krleže, kazališta i baleta, boje se Bergmana, Tesle i Mokranjca, boje se latinice, ćirilice i skraćenica na internetu, boje se svega, pa i vlastite sjene, svog odraza u prljavom ogledalu.
I kad završe svoju kratkominutažnu sprdnju, oni su svoj posao završili, razumiješ? Zamisli apokalipse, zamisli te tragedije, možeš li zamisliti taj sumrak,taj mrak, tu mrčinu, to crnilo duše, srca i mozga?
Što je više sprdnje oko nas, naše šanse da mrdnemo, da se pokrenemo, sve su manje.
Sprdatori su redovno nenačitani, neobrazovani i neškolovani ljudi, lišeni svakog duha, operirani od smislene kritike, u deficitu su sa logikom, osjećajem za dobru mjeru, furaju se na prizemni pseudohumor, svoju sprdnju obično poprate nekom animalnom mimikom i kolutanjem očima.
Ali, dragi moj, ima i neke jebene logike zašto je sprdnja poprimila te masovne razmjere. Sve je sprdnja oko nas.
Države su sprdnja. Mediji su sprdnja. Vojska je sprdnja. Policija je sprdnja. Zakoni i sudovi su sprdnja. Ovo je vrijeme sprdatora.
Sprdnja je, na žalost, neselektivna, pa se sprdaju sprdatori sa svime što ne znaju.
Sprdnja je to i ćao.
Vrijeme sprdatora.
radio gornji grad 
