Piše: Blažo Davidović
Zove me u Ameriku. Zna da sam buntovnik i revolucionar. Pa, kao, da odmorim tamo, da budem peta kolona i domaći izdajnik u Americi. A meni često mrak na oči, umoran sam, beznadežan, iscrpljen i hvatam sebe kako gledam u pasoš, kontam koliko mi za kartu treba. A ne mogu ja to, koliko sedativa moram popiti da izdržim po dana u avionu bez cigareta i pelinkovca? Neću da me na aerodromu ponižavaju, skinut će me gologa, postavljat neka pitanja, trenutno ću popizditi i vratit se nazad. Ja sam zaražen malim mjestom, gradurine ne podnosim. A kako ću pisati tamo, kome, šta?
Ali, nije da mi se to ne sviđa. Povratim po ovoj državi. Popišam je. I onda je napadam iz Amerike. Ali, tamo u Americi, imao bi problem prilikom ispisivanja svakog slova. Kako dovoljno unakaziti Ameriku, a istovremeno nastaviti percepirati naš topli mrak?
Star sam, star… Ne mogu stalno seliti. Nervozan sam i namćor. A onda, ona radi, situirana je. I draga i lijepa i sve. I mlada.
Neću da je kočim. Mogu je pogurati. Ali da joj budem na leđima – taman posla.
Kupit će mi pisaći stol. Možda bude i nekog cvijeća. Zna da volim zalijevati cvijeće.
I onda ću je, u kućnom haljetku i papučama, čekati da se vrati sa posla.
Mogu i skuhati nešto.
Jaja i hrenovke.
I pokazati šta sam napisao.
Meni su i zidne novine zabranili, u vojsci, a nemam sreće sa izdavačima. Jednu ženu, ni krivu, ni dužnu, poslao sam u pizdu materinu jer je, u ime nekog izdavača iz Beograda, tražila da popunim neku aplikaciju. Jebentimater, tebi i aplikaciji, aplicirat ću ja vas jednom zauvijek!
Čuj, aplikacija…
I tako, Amerika, zemlja velika… Hm…
A star sam, jube, star, prestar, zgrbljen, nekako staklen, a unutra jak, najjači… Vidi, ti to dobro znaš, mi ovdje starimo nevjerovatnom brzinom, ja, recimo, imam 254 godine, iza mene su stresovi i šokovi, otkazi, glad, bol, bijeda, patnja, muka, laži, prevare, diktature, ratovi, hapšenja, promjene granica, moneta, grbova, zastava, himni, razvodi i groblja, iza mene je pogled u ništa, ispred mene par vrabaca i poneka lastavica, zaluta neka patka, šutljivi vrh Đurrđevog brda i more, more, samo more… I sve je plavo. I crno.
I tiho. Mirno. I svi smo zajedno.
Kao u grobu.
radio gornji grad 
