Kako svet kome ne pripadaš deluje jednostavno
Svako nosi sa sobom neku svoju sreću i nesreću
Studenti odlaze svojim provincijama
Provincijalci pristižu u veliki grad
A od svih njih niko moj
A od svih njih niko da mi se obraduje

Pitam se da li su zaplakali uz neku moju pesmu
Ili izjavili ljubav nekome

Ne znam

Znam samo da kada osetiš da si potpuno sam
Sve primećuješ oko sebe, samo ne primećuješ sebe sa nekim
Ljudi te zaobilaze, gaze, preskaču
A ti stojiš nedaleko od njih
Stojiš, a kao da ne postojiš

Prilaze ti jedino psi, lutalice
A i ljudi, lutalice
Kojima nije otišao autobus već život

Putnici su nastavili da dolaze i odlaze
Ostali su čekali ili ispraćali nekog svog
Mahali, grlili se, ljubili, nazdravljali

A ja sam nazdravio sa samim sobom
Zagrlio jedinu slobodnu klupu na stanici
I u mislima potražio one koji me vole