Piše: Blažo Davidović
A što bi bila starija, više bi te ljubio. Taman i u staračkom domu. Vrtio bi se oko tebe, onako sijed i ćelav, naboran, smežuran i ćorav, držao te za ruku i govorio gluposti. Ti bi se onda okrenula i žalila cimericama : Bože, kako je dosadan, strašno! Tražila bi da te pustim na miru, da završiš već jednom tu partiju remija sa bakicama. I onda, vidiš, to ti želim reći, onda bi shvatila da sam bio u pravu : ništa mi nismo zakasnili. A i svirao bi ti Linđo, iznenadio bih te. Crni leptir, House of the rising sun i Linđo, prve su tri stvari koje sam naučio na gitari. A mogu biti i onaj koji brblja, znaš onaj koji sve počinje i nosi stolicu. Kupit ću ti narodnu nošnju i sve. I gledati tvoju bijelu postavu, ispod suknje. Bit će mi to kao da sam te gledao i mirisao golu kad si imala osamnaest godina.
U starosti imati nekoga tko te ljubi, onako nepokvaren, očišćen od seksa i animalnih, tjelesnih strasti, operiran od puke navike, to je ideal, to su anđeli i spokoj, to je čekanje smrti u sreći.
Nježno bih te vodio, premda ni ja ne znam plesati, ali onako…Malo, pomalo, da se ne polomimo. Vrtili bi se. Šta je život nego vrtnja ? Jer, mislila si, meni je Dubrovnik nekako na pola puta do Splita, ali nije, nije tako…I ne da mi se ulaziti u njega, ljigava mi je apartmanizacija, ta turistička histerija, ne volim očekivanja i dotjerivanja.
Od Dubrovnika priznajem samo Linđo, sve drugo me nervira.
Linđo i tebe.
A ispred staračkog doma uhvatio bi te za ruku.
Đevojku za ruku, rumenu jabuku.
Zajedno bi čekali tvoje unuke. Ti bi se žalila njima da si morala plesati linđo jer sam lud i dosadan.
A oni bi nas samo gledali.
I smijali se.
radio gornji grad 
