”Potrošeni smo čime smo hranjeni.”  (Šekspir)

Piše: Luna Jovanović 

Tokom proteklih dana, često obraćam pažnju na upotrebu reči ‘razočarenje’, ali i na onotihoprisutno osećanje razočarenja koje ponekad ostane neimenovano.  Sama reč je zanimljiva i daje dodatno pojašnjenje: raz – očarenje.

Da bi bilo razočarenja, potrebno je da bude i očaranja. Mađija očaravanja uvek je srodna sa osećanjem ekstatične oduševljenosti nečim ili nekim, osećajem da je naše očekivanje urodilo plodom, da smo dobili određeni podsticaj od stvarnosti oko sebe kojim je ujedno potvrđen deo nas samih. Kada nastupi razočarenje, polazimo od osećaja da nam je objekat očaranja uskraćen, da više nema onog stimulansa koji nas je na izvestan način stavljao u privilegovani ili zasluženi položaj. Stepen razočaranosti jednak je stepenu očaranosti, kao i zavisnosti od očaranja, odnosno gustini poistovećenosti sa istim. Zadovoljstvu poistovećenosti.  Starogrčka reč koju mi danas izgovaramo kao manija odnosi se na stanje opsednutosti idejom nekoga ili nečega – naposletku kreira mešavinu bola i zadovoljstva koji proističe iz iluzije da je nešto/neko spolja potvrda ‘mene iznutra’. Manija bi bila nešto što je samo prividno slično agape, istinskom jedinstvu gde nema subjekta i objekta. Islam ima jednu zgodnu reč zahir što u bukvalnom prevodu znači manifestovano, vidljivo. Zahir se vezuje za akcije individue koje proističu iz opsednutosti spoljnim objektom, prijanjanjem za manifestovano, dok batin označava akcije ‘čistog srca’.

Često puta se desi da se nakon razočarenja zamrzi objekat koji nas je prethodno očaravao. Kako jedna snažna i bar površinski lepa emocija usmerena ka nečemu ili ka nekome, dakle, završava u svojoj suprotnosti, u negaciji same sebe ? Ukoliko smo bar donekle spremni da pogledamo u  to, uočićemo da je efekat očaranja jednosmeran.  Kada bivam očarana, jedan deo mene je poistovećen sa onim što ‘gleda’. Dobija potvrdu jednog dela sebe slikom o nečemu drugom. Da bismo prepoznali nešto ili nekoga kao objekat očaranja, potrebno je da imamo deo koji prepoznaje ‘to’ kao istovetno sa ‘sopstvenim’.

Dobijamo osećaj da je određeni deo unutar nas ispravan, čak čudesan. Dobijamo podsticaj da nastavimo sa poznatim i sjajnim osećajem sebe.  (asocijacija mi je Ikar koji leti ka Suncu…)

U momentu kada nas prijatelj uvredi, partner napusti, politička stranka izneveri, omiljeni pisac nagrdi sve što je prethodno objavio, mi osećamo jednu ili više agresivnih emocija. One variraju od stepena očaranosti, odnosno poistovećenosti. Osećamo da je deo iz života na koji smo projektovali deo sebe odjednom nešto zlo, nešto neispravno ili nešto strano. Smatramo da je objektivnost naših emocija nepobitna. Osećamo bes, ljutnju, prezir.  Osećamo da zaslužujemo izvinjenje ili neku vrstu ‘fer’ razrešenja ( fer je ono što će zadovoljiti naš smisao za pravdu, naš lični pogled na pravdu).  Jačina osećaja sopstvene ispravnosti kojom se otvoreno stavljamo iznad drugoga narasta do stepena kada je više ne uočavamo. Preuzeti smo, gubimo kontrolu i reagujemo infant-ilno. Infant (dete) reaguje vrištanjem i plačom jer mu potrebe nisu namirene. Tu leži i ono što odrasla jedinka verovatno i dalje oseti, bazičnu bespomoćnost, samonedovoljnost. Ponekad nema infantile reakcije, samo gorčina koja je tiha. Buka svih ostalih dešavanja i misli često će privremeno sakriti ovu tihu gorčinu.

Vratila bih se još jednom na emociju očarenja, na očaravanje. U korenu takvog pomamnog osećanja uvek se krije potreba koja jeste duboka – no, njena dubina ne ide iz uzvišenih pobuda.Takva dubina je uvek dubina bola i praznine. Impulsa da se povratnom informacijom iz života popuni ono što ne može samo da se ispuni. Impuls da se pripada, da se pronađe. Čovek uzvraća agresijom na sve što mu uskraćuje ove duboke potrebe, apsurd je da je najveća agresija usmerena uvek na sam izvor ‘očaranja’, na ono što potvrđuje osnovu i temelj najviših očekivanja, najjačih utisaka o sebi.