Piše: Blažo Davidović
U Splitu bi rekao “kava s mlikom”, premda sam imao svoje “štacije” i znali su šta pijem, nisam morao objašnjavati. Ili bih progugutao “makjato”. Kad sam došao u Crnu Goru, nisam se predavao. Na svaku “dojč kafu” od konobara, uzvraćao sam kolutanjem očiju, jer ne znam čemu Nijemci u toj priči. Zanimljivo, samo u Podgorici će vam espresso sa toplim mlijekom i malo pjene definirati kao “dojč”. Ja macchiato, oni dojč, ja cafe latte, oni dojč, nekad tražim cappuccino, oni opet dojč. te face iz Podgorice pravi su dojčeri, ja vam kažem. Gubicu otvorim kako kada. Zatražim kafu, ali i kavu.
U Petrovcu uvijek tražim dodatni šećer. Malo mi je cukra. I kad se Kaća mora vratiti do šanka, za još par kesica cukra, u kafiću “Katič”, obavezno mi dobaci, uz popratno odmahivanje rukom:
– Zaboravila sam da ti je baba od Medigovića!
To su te simpatičnosti male, šarmantne Crne Gore. Svi znaju kako vam se baba prezivala prije udaje za vašeg đeda. A Medigoviće, ne znam zašto, bije glas da vole slatko i dobru trpezu.
A moja baba Ljubica bila je dobrica, za razliku od Danice, njene sestre. Danica Medigović imala je nadimak Nica, bila je eksplozivna i stroga prema djeci. Nije se udavala, djece nije imala. Preko Đurđevog brda svaki dan je pješačila od Petrovca do Buljarice, da vidi sestru Ljubicu i usput da “zavede red”.
Jednom sam je čekao na vrhu brda i kad me vidjela, pomamila se:
– Đaole maniti, ala, ala! Sad ću da te prežulim!
I ošamari me. Zapamtio sam tu riječ: prežuliti. Materi sam se poslije žalio.
– Nica me prežulila!
– Nica šta?
– Dala mi trisku.
– E neka je!
Medigovići su zajebani.
A slatki.
radio gornji grad 
