Piše: Petar Pismestrović

Na Svetog Jovana selo je osvanulo prekriveno debelim snežnim pokrivačem. Još se nije dobro ni razdanilo a Jovan je bio na nogama. Probudio ga je prvi petao koji se uvek javljao prije same zore. Po njemu je mogao i sat da navije. Iako su ga hladnoća i tama zadržavale u postelji, bol u nozi mu više nije dao spavati, pa je ustao, obukao se i krenuo da obiđe stoku. Gunđao je protiv starosti, vremena i noge koja ga je pogotovu u ranu zoru mučila. Kad je otvorio vrata hodnika, uletele su snježne pahuljice nošene laganim vetrom.
„Zbog toga me je, dakle, noga bolela“, promrmljao je osećajući u nozdrvama opojan miris svežine.
Poštapajući se, izašao je na dvorište. Sneg mu je bio skoro do kolena. Vratio se u kuću ne želeći izazivati vraga. Posle ću poslati Jovicu da namiri stoku, pomislio je.
Da li zbog toga što je bio na raspustu ili zbog iznenadne promene vremena, Jovica se uspavao. Kad je otvorio oči deda i baba su već bili obučeni i sedeli za stolom. S mukom se pridigao. Bosih nogu stao je na zlatnožuti patos osećajući njegovu ugodnu hladnoću, pa se bez reči, rastegnuo i zevnuo.
„Dobro jutro lotro, di su ti šarage?“ pozdravila ga je baba Lenka, smijući se, ali on je prošao pored nje kao da je nevidljiva. Pošpricao je lice hladnom vodom i na brzinu se obukao. Sa stola je uzeo samo komad hleba i držeći ga u ustima izašao iz kuhinje.
„U, kol’ko je napadao!“ kliknuo je promolivši glavu na dvorište.
Umotao se u debeli gunj i kroz sneg proprtio put do štale. Namirivši stoku, Jovica je uzeo lopatu i pročistio staze od štale do kuće i odande do kapije. Kad je završio posao, vratio se u kuću umoran, ali zadovoljan.
„Kako će čika Ištvan doći po ovakvoj vejavici?“ upitao je zabrinuto s vrata, „ako ovako nastavi zatrpaće nas.“
„Kakvoj vejavici?“ upita Jovan začuđeno.
„Pa lepoj. Zar ti ne vidiš da pada k’o ludo?“ odgovorio mu je Jovica otresajući sneg s krznenog gunja i trljajući promrzle ruke. „Stoka je dobro, dao sam malo sena i vode kravama i konje sam namirio i istimario. Još sam i stazu do štale raščistio ali se bojim da će je sneg brzo prekriti.“
Ovo dete radi kao odrastao čovek, bez da mu se išta kaže. Isti je ko što mu je i otac bio, čudio se u sebi Jovan, gledajući unuka,.
„Hajde rano, da nešto pojedeš.“ ponudila ga je baba Lenka koja se stalno brinula da joj unuk ne ostane gladan.
„Ma, popio sam jedno friško jaje, a sad bi mo’go namazati malo pekmeza i popiti šolju bele kafe“, odgovorio je Jovica i seo za sto.
Iako se razdanilo, dan je bio tmuran. Nad ravnicom su se nadvili gusti snežni oblaci pa se nije videlo ni do prve komšijske kuće. Košava je postajala sve snažnija, a sneg sve sitniji i gušći. Vreme je odmicalo sporo, kao da stoji, a Jovan je bivao sve nervozniji. Uzvrpoljio se i nije imao mira. Šepajući od jednog do drugog prozora gunđao je zabrinuto:
„Zašto baš danas da ovako pada, majku mu?“ Kad ne bi virio kroz prozor Jovan je gledao veliki zidni sat čije se klatno jednolično i leno klatilo, a konstantni otkucaju remetili duboku tišinu debelih zidina stare kuće. Ponekad je znao uživati u toj tišinu u kojoj kao da vreme sporije protiče, ali sad mu je ta sporost donosila samo novi nemir. Bližilo se podne, a gostima ni traga. S Ištvanom se dogovorio da dođu oko ručka. Istina, od onda se više nisu čuli, ali da je došlo do nekih promena Ištvan bi se sigurno nekako javio, računao je Jovan.
„Po ovakvom vremenu niko normalan ne bi kretao saonicama na put,“ prekinula je Lenka tišinu, osećajući napetost koja je visila u vazduhu.
Sedeći smrknut pored peći, Jovan je pušio lulu i bez reči nervozno grickao brk, a Jovica stajao u sobi, iz koje se videla ulica, i posmatrao cestu. Kroz zamagljeno staklo po kome su se spuštale kapi kondenzovane pare ugledao je siluetu saonica koje se polako približavaju.
„Evo ih dolaze, video sam kroz prozor“, povikao je utrčavši u kuhinju, nagrnuo kožni gunj i obuo čizme, pa izleteo na dvorište da otvori kapiju. Ali uzalud, sneg je u toku prepodneva toliko napadao da je Jovica ponovno morao otići po lopatu da bi ga raščistio. Čuo je kako Ištvan lupa na vratima i kako deda nešto govori, šepajući ka kapiji. Kad se vratio s lopatom na ramenu deda se već pozdravljao s Ištvanom.
„Deder derane, daj tu lopatu“, viknuo je Ištvan i skoro je oteo Jovici iz ruku. Za nekoliko minuta kapija je bila širom otvorena i Ištvanove saonice uklizale su u dvorište. Dok je Ištvan smeštao konje pod nastrešnicu ispred čardaka i prekrivao ih ponjavama, te svakome oko vrata okačio zobnicu, Jovica se nije odvajao od njega. Bez reči, ali s divljenjem, posmatrao je s koliko veštine Ištvan obavlja ove obične male poslove.
Ilonka je sa bakom već sedela za stolom grejući promrzle ručice. Kad je ugledala Jovicu samo mu je stidljivo mahnula. Jovica se osmehnuo i prišao joj. Bilo mu je i neobično i lepo što je još neko dete u njihovoj kući.
Kad su se gosti malo zgrejali, Jovan je doneo rakiju.
„U stvari trebali bi prvo slatko i žito, ali s obzirom na obzir, počećemo domaćom, medljanom.“
„Rakijom nego šta“, nasmejao se Ištvan, „Ilona i Jovica mogu i čaj s rakijom, ha,ha,ha.“
„Ili rakiju s čajem“, prihvatio je Jovan šalu.
Lenka je počela iznositi hranu i za tili čas sa stola se pušila supa od piletine i govedine.
„Bez bibera nema dobre supe“, uzeo je Ištvan mlin i samleo malo bibera iznad tanjira.“
„I ja volem kad mi miriše biber“, dodao je Jovan uzimajući mlin iz Ištvanove ruke.
„I ja bi malo bibera“, javio se Jovica.
„Nemoj rano, kihaćeš od njega“, upozorila ga je baba Lenka.
„Pa neka kiše, mora jednom početi”, umešao se Jovan.
„Eh, vi muškarci, uvek glumite neke junake“.
Samlevši malo bibera, Jovica je dunuo u supu. Sitna, fina prašina uletela mu je s parom u nosnice i on kihnu. Jednom, dva, tri puta. Niz obraze su mu potekle suze.
„Jesam lepo rekla da biber nije za decu“, ljutila se Lenka, a Ištvan i Jovan su se od srca smejali. Smejala se i Ilonka. Jedino je Julka stala na Lenkinu stranu govoreći:
„Baš ste deca, kad ćete već jednom odrasti?“
Možda bi se i Jovica smejao, ali su mu oči bile pune suza, pa je otišao da se umije.
„Nisam ja još dovoljno velik za taj vaš biber“, rekao je brišući lice. Seo je za sto i nastavio jesti zaboravljajući mali incident.
Kad su pojeli supu, Lenka je donela kuvano meso s šargarepom i peršunom, te pire krompir i sos od paradajza.
„Al’ prija po ovoj zimi“, punih usta govorio je Ištvan.
„Mater vetru u toploj kuću“, dodao je Jovan smejući se, „e, ženo, al’ si skuvala, možeš se još jednom udati.“
„’Ajde šta pričaš Jovo, malo te rakija, kanda“, ljutnula se Lenka.
Kako je vreme odmicalo, više se pričalo, nego što se jelo. Ni starci ni deca nisu mogli previše jesti, a Lenka je nakuvala. Kad je na stol iznela pečeno meso i papriku punjenu mladim sirom, Ištvan ju je pogledao govoreći: „Je li snajka, hoćeš ti to nas da pobiješ hranom?“
„Ma, šta pričaš, Šanji? Žena se potrudila da nam ugodi, a ti vako“, umešala se Julka.
„Izvini snajka, ja sam se samo malo šalio“, uozbiljio se Ištvan, uvidevši da je malo preterao, „ sve što si skuvala je odlično, mrtva usta bi jela.“
„Nema veze, ne ljutim se,“ odgovorila je Lenka zadovoljno,“ naučila sam, imam i ja ovog svoga koji isto tako lupi pa ostane živ.“
Jovan je natočio vina sebi i rođaku, pa su kucnuvši se, nastavili svoje muške razgovore. Pričali su o danima koje su provodili razdvojeno, o planovima za budućnost. Ali su se opet vratili na trenutke u kojima su saznali da su puno više do dvojice drugova.
„Kad mi je otac na samrti ispričao o nama, mislio sam da odem da ti sve kažem, a onda opet nekako, mislim, kako ćeš ti to prihvatiti“ , prisećao se Ištvan.“ Odavno se nismo videli, a ni družili, ali tvoj dolazak sve je ubrz’o.“
„Neki put su me priče o tome da sam napola Mađar zasmejavale, ali bogami i živcirale,“ dodao je Jovan, „Ipak, sad kad znam pravu istinu, nekako mi i nije krivo da su ljudi tako pričali. Osećaj da imaš nekoga je puno bolji, nego da si sam, k’o vuk samotnjak“.
„Da smo barem to pre znali“, uzdahnuo je Ištvan.
„Znaš da sam povremeno mislio na tebe, kao da sam predosećao“, nastavio je Jovan, „ ne znam kako, ali sam razmišljao. Želeo sam doći kod tebe, a opet nikada dovoljno vremena, pa onda pomislim, i da dođem, šta da ti kažem. Ja doš’o da ti kažem kako stalno ramišljam o tebi, zar to posle toliko vremena ne bi bilo malo glupo..“
„I ja sam isto tako mislio, majke mi,“ ubacio se Ištvan,“izgleda da je ono što kažu, krv nije voda, ipak tačno.“
„Što sam bio stariji, sve mi je bilo gluplje da bilo šta preduzimam. Znaš kakav je, starački ponos, inat, tvrdoglavost, šta li?“ iskreno je priznao Jovan.
Žene su imale svoje teme. Pričale su o deci, unučadi, o zdravlju i kućnim poslovima.
Jovica bi pokazao Ilonki neke svoje igračke, da ih ima. Nije se igrao kao sva deca igračkama, već je odmalena bio uz životinje. Po kući bi se jedino mogli igrati žmure, pomislio je, ali Ilonka je još premala, a i ne poznaje kuću. Baš je teško igrati se s decom. Pitao ju je što bi se igrala, a ona je samo slegla ramenima. Da idu u dvorište praviti Sneška bilo je nemoguće. Besnela je košava, pa je kuća bila jedino pravo sklonište.
„Da ti pokažem gde spavam s mačkama?“ došla mu je spasonosna ideja. Jovica se vešto uzverao na peć i pružio Ilonki ruku da se i ona popne. Ilonka je znatiželjno pošla za njim. Kad je s vrha peći pogledala po kuhinji, oduševljeno je pljesnula ručicama. Na peći je kunjalo nekoliko mačaka. Ona je uzela jednu manju, koja se baš rastezala, i počela ju češkati. Još nerazbuđena, mačka je pospano zevnula i počela presti, pa se prepustila milovanju. Jovica bi razgovarao s Ilonkom ali nije znao kako. Ona nije govorila, a on nije znao znakove rukama koje je ona pokazivala. Kad bi joj nešto rekao, ona je samo klimala glavicom u znak odobravanja ili odbijanja. Najčešće bi se samo stidljivo smešila na Jovicine pokušaje da je nečim zabavi. Milujući mačkicu, omamljena toplinom koja je ispod plafona bila najveća, Ilonka se umirila i sama zadremala, pa je Jovica nečujno sišao s peći, obukao se izašao na dvorište. Razgovori starijih su mu bili dosadni, a njihova sećanja i šale i nije dobro razumeo, pa mu je bilo interesantnije pogledati čika Ištvanove konje. Bilo mu je žao jadnih životinja koje su drhtale od hladnoće, iako su bile zaklonjeni ispod strehe. Hladni vetar probijao je i ponjave kojima su bili prekriveni.
„Ako odem u kuću i kažem čika Ištvanu, možda će čovek pomisliti da želim da idu“, razmišljao je poluglasno, „Najbolje da ih odvedem u štalu. Tamo će se barem malo ugrejati, a i ova vejavica, ko zna kad će prestati?“
Ispregnuo je konje iz saonica i uveo u toplu štalu u kojoj je sasvim dovoljno mesta. Bacio im je malo sena i vrativši se u kuću samo rekao:
„Ako ‘vako nastavi, moraćete ovde spavati. Ja sam konje već smestio u štalu.“
Ištvan ga je pogledao ne verujući svojim ušima.
„Pa ti si još dete, što me nisi zvao?“
Jovan se nasmiješio i ponosno rekao:
„Moj unuk jeste dete, ali da mi nije njega ne znam kako bih s ovom mojom nogom. Nema toga šta on ne zna po kući napraviti. To ti je, brajko moj, muškarac u telu deteta“.
Jovica nije voleo da ga hvale, pa je otišao u svoju sobu i uzeo neku školsku knjigu tek da razbije dosadu. Za vreme raspusta nije baš često uzimao knjige, ali napolju se nije moglo biti, Ilonka je spavala, a sediti s odraslima nije mu se dalo.
Spuštalo se veče i gosti su se spremali da pođu kući. Julka je obukla Ilonku koja je još bila mamurna.
„Možda ste ipak trebali ostati,“ rekao je Jovan, pomalo zabrinut, „ pa sutra na miru.“
„Ne možemo brate“, odgovorio Ištvan, „mada bi to bilo najpametnije, ali znaš kako je, moram namiriti stoku.“
„Šta da se radi?“ složio se Jovan, „kad se mora, mora, nek’ vam je sa srećom i samo polako.“
Sneg je i dalje nemilice prašio. Iako je bilo hladno i do susednog sela prilično daleko, Jovan je znao da paor ne može ostaviti stoku nenapojenu i nenahranjenu. Tu nema izbora.

(Ulomak iz još neobjavljena romana Petra Pismestrovića “Puška”)