Ali kada smo slabi, kada je sve naše dovedeno u pitanje, kada strah zaplovi našim telom, kada naša malena barka bude uzdrmana, onda slavimo svačiji zagrljaj, slavimo svačiju ruku kao božiju.

I prema psu se odnosimo kao prema čoveku, samo zato što nas ne napušta, što je tu kada je najteže.

Odjednom su nam sve patnje sveta bliske, sve razumemo, sve nemire, čak su nam, u nesreći, i totalni neznanci braća.

Ništa čoveka ne može da približi ljudima kao patnja, i što se čovek više trudi da razume vlastite nemire, a toliko ih je, sve je bliži ljudima, i stvarnom životu.

Kada čovek duboko zakorači u svoje nemogućnosti, u sve ono što ga je zadesilo, pronaćiće odgovor za svačiju suzu i bol.

Ni obrazovanje, ni kultivisanost duha, ni talenat, ništa, ništa, ništa, ne može da proširi kao patnja, kao neprespavane noći zagledane u vlastitu tragičnost, i nemoć da se izađe iz tog začaranog kruga.

Kada se svet gleda kroz tu prizmu sve dobija drugi oblik, sve dobija svoje opravdanje i shvata se besmislenost svih mogućih osuda.

I na kraju, taj varljivi osećaj kada čovek dotakne sreću i misli da će uvek da bude srećan, da mu više niko ne može ništa, da je jednostavno srećan jer je našao sebe.

Slično je i sa nesrećom, kada pritisne, čini se kao da nikada neće da popusti.

A izgleda sve prođe, i sreća, i nesreća, samo je praznina izvesna.

I onaj osećaj da suštinski neće više ništa bitno da se desi.

Kakve sam sve samo sreće imao u životu, i bio sam ubeđen – to je to, ja sam srećan čovek.

Kakve sam samo sve nesreće imao u životu, i bio sam ubeđen – to je to, ja sam gotov čovek.

I preživeo sam i jedno i drugo.

Kada bi samo moglo malo sporije, tiše, umerenije, ali ne može.

Mora ili jedno, totalna sreća, opijenost životom do svojih krajnjih granica, ili drugo, totalni pad, kada nisi ni za sebe, a kamoli za druge…