Piše: Pier Paolo Pasolini

Šta je kultura jedne nacije? Danas čak i oni obrazovani veruju kako je to kultura naučnika, profesora, ljudi od pera, filmskih reditelja, itd.: drugim rečima, kultura inteligencije. Ali, nije tako. To nije čak ni kultura vladajuće klase, koja pokušava da je nametne kroz klasnu borbu, makar formalno. To, najzad, nije ni kultura potčinjene klase, narodna kultura radnika i seljaka. Kultura jedne nacije je zbir svih tih klasnih kultura: ona je njihov prosek. Kultura bi zato bila samo apstrakcija, kada ne bi bila prepoznatljiva – ili, bolje rečeno, vidljiva – u iskustvu, kao egzistencijalna činjenica, i kada, shodno tome, ne bi imala neku praktičnu dimenziju. Te kulture su u Italiji, tokom mnogih vekova, bile jasno prepoznatljive, iako istorijski povezane. Danas – gotovo iznenada, u nekoj vrsti Dolaska – istorijske razlike i povezanosti srušile su se pred uniformnošću koja je skoro čudesno ostvarila međuklasni san stare Vlasti. Šta je uzrok toj uniformnosti? To je, očigledno, neka nova Vlast.

Pišem Vlast, sa velikim V – što je Maurcio Ferara (Maurizio Ferrara) iz L’Unità (od 12. VI 1974)[73] osudio kao iracionalno – samo zato što iskreno ne znam šta čini tu novu vlast i ko je predstavlja. Znam samo da postoji. Više je ne prepoznajem u Vatikanu, ni u moćnim demohrišćanima, niti u Oružanim snagama. Ne vidim je više čak ni u krupnoj industriji, zato se ona više ne sastoji od određenog broja velikih industrija. Meni makar, ona pre izgleda kao „celina“ (industrijska celina), pri tom, što je najvažnije, kao neitalijanska (transnacionalna) celina.

Poznate su mi – zato što ih vidim i doživljavam – neke karakteristike te nove vlasti, iako i dalje bezlične: na primer, njeno odbacivanje starog sanfedizma i klerikalizma, njena odluka da napusti Crkvu, njena rešenost (krunisana uspehom) da seljake i podproletere pretvori u malograđane i, iznad svega, njena kosmička žudnja da „Razvoj“ sprovede u potpunosti: u ime proizvodnje i potrošnje.

Lični opis tog još uvek praznog lica nove Vlasti pokazuje neodređeno „umerene“ crte, na osnovu njene tolerancije i savršeno samodovoljne hedonističke ideologije; ali, ima i neke divljačke i suštinski represivne crte: njena tolerancija je lažna, zato što u stvarnosti nikada nije postojalo ljudsko biće tako normalno i konformističko kao što je potrošač; a kada je reč o njenom hedonizmu, on očigledno sakriva njenu rešenost da preuredi sve, s bezobzirnošću kakvu istorija ne pamti. Naime, ta nova Vlast, koju, zahvaljujući „mutaciji“ vladajuće klase, još niko ne predstavlja, u stvarnosti – i ako zaista želimo da zadržimo staru terminologiju – predstavlja oblik „totalnog“ fašizma. Ali, ta Vlast je „uniformisala“ Italiju i kulturno: prema tome, reč je o represivnoj uniformnosti, ostvarenoj kroz nametanje hedonizma i joie de vivre (radost življenja). Strategija napetosti je doušnik, iako suštinski anahronistički, svega toga.

U pomenutom članku, Mauricio Ferara – kao i Feraroti (Ferrarotti) u Paese Sera, od 14. VI 1974. – napada me zbog esteticizma. I zbog toga kao da hoće da me isključi, da me stavi u pritvor. Dobro, neka bude da je ono što mislim viđenje jednog „umetnika“, to jest, kako bi to svaki dobri buržuj radije rekao, jednog ludaka. Ali, činjenica da se, na primer, dvoje predstavnika stare Vlasti (koja sada zapravo služi novoj Vlasti, iako samo privremeno) uzajamno ucenjuju zbog finansiranja partija i slučaja Montezi,[74]dobar je razlog da čovek skrene pameću: naime, takva diskreditacija vladajuće klase i društva, pred očima javnosti, može da navede čoveka da izgubi svaki osećaj za oportuno ponašanje i granice, i baci ga u stanje prave „anomije“.[75] Treba, međutim, reći da se i mišljenje ludaka mora uzeti za ozbiljno – osim ako ne želimo da budemo progresivni u svemu, samo ne i po pitanju ludih, i samo ih komotno maknemo s puta.

Ima ludaka koji posmatraju ljudska lica i njihovo ponašanje. I to ne zato što su sledbenici Lombrozovog pozitivizma[76] (na koji Ferara grubo aludira) već zato što znaju nešto o semiologiji. Oni znaju da kultura proizvodi kodove, da kodovi proizvode ponašanje, da je ponašanje jezik, i da u istorijskom trenutku kada verbalni jezik postaje potpuno konvencionalan i sterilan (tehnički), bihevioralni jezik (jezik tela i mimike) stiče odlučujući značaj.

Ako se vratim na početak naše rasprave, čini mi se da ima dobrih razloga za mišljenje da se kultura jedne nacije (u ovom slučaju, Italije) izražava pre svega kroz jezik ponašanja ili jezik tela, uz dodatak određene količine potpuno konvencionalizovanog i krajnje osiromašenog verbalnog jezika.

To je nivo jezičke komunikacije na kojem dolazi do: a) antropološke mutacije Italijana; b) do njihovog potpunog uniformisanja po jednom odobrenom modelu.

Prema tome: odlučiti da li da se kosa pusti do ramena ili skrati i puste brkovi (u stilu s početaka veka); da se nosi marama oko glave ili navuče kapa preko ušiju; da se sanja o „ferariju“ ili „poršeu“; da se pomno prati TV program; da se barata naslovima nekoliko bestselera; da se nose preterano pomodne pantalone i košulje; da se opsesivno stupa u odnose s devojkama, od kojih se očekuje da stalno budu uz vas i u isti mah zagovara njihova „sloboda“, itd., itd.: sve to su kulturni činovi.

Svi mladi Italijani sada izvode iste činove, koriste isti jezik tela, postali su zamenljivi. To je nešto staro koliko i svet, ali samo u okviru neke društvene klase ili kategorije. Činjenica je, međutim, da su ti kulturni činovi, taj somatski jezik, postali međuklasni. Na trgu punom mladog sveta, niko više ne može da po telesnom izgledu razlikuje studenta od radnika, fašistu od antifašiste, što je 1968. još bilo moguće.

Problemi nekog ko pripada inteligenciji drugačiji su od problema člana neke partije ili nekog političara, čak i ako im je ideologija ista. Voleo bih kada bi moji sadašnji protivnici s levice uvažili da sam u stanju da shvatim da će se Italija, ako se Razvoj zaustavi i zađe u recesiju, i ako partije levice ne podrže sadašnju vlast, prosto raspasti. Opet, ako se Razvoj nastavi, kao što je i počeo, takozvani „istorijski kompromis“ nesumnjivo bi bio realistički način da se taj razvoj koriguje, u smislu koji je Berlinguer naznačio u svom referatu pred Centralnim komitetom Komunističke partije (videti L’Unità, od 4. VI 1974). I sad, kao što Mauricija Feraru ne zanimaju „lica“, tako ni mene bi trebalo da zanimaju manevri političke prakse? Naprotiv, ako ništa drugo, moja je obaveza da ih izložim svojoj donkihotovskoj i možda ekstremističkoj kritici. U čemu, dakle, vidim problem?

Evo jednog primera. U članku koji je pokrenuo ovu raspravu (Corriere della Sera, od 10. VI 1974),[77] rekao sam da su pravi izvršioci zločina u Milanu[78] i Breši italijanska vlada i policija: da vlada i policija to nisu želeli, masakra ne bi bilo. To je opšte mesto. U redu, na ovom mestu sebe zaista izlažem podsmehu, kada kažem da smo za te masakre odgovorni i svi mi progresivni, antifašisti, ljudi s levice. U stvari, za sve ove godine nismo uradili doslovno ništa:

1) da bismo sprečili da priče o „državnom masakru“ postanu samo opšte mesto i da sve ostane na tome;

2) (mnogo gore) nismo uradili ništa da više ne bude fašista. Samo smo ih osudili i tako zadovoljili savest izrazima ogorčenja. Što jače i crnje ogorčenje, mirnija savest.

U stvarnosti, prema fašistima (mislim pre svega na mlade fašiste) ponašali smo se rasistički: žurno i okrutno, rasistički, hteli smo da verujemo da su rasno predodređeni da budu fašisti i da se naspram takve odluke sudbine ništa ne može učiniti. Ne zatvarajmo oči pred time: svi mi duboko u sebi znamo da je odluka nekog od tih mladića da postane fašista bila potpuno nasumična, samo gest, nemotivisan i iracionalan, i da je možda samo reč bila dovoljna da se to ne dogodi. Ali, niko od nas nije im se nikada obratio ili razgovarao s njima. Odmah smo ih prihvatili kao neizbežne predstavnike zla. I možda su tada bili maloletni ili mladi momci, koji nisu znali ništa, o bilo čemu, i samo se bacili naglavačke u strašnu avanturu, iz čistog očaja.

Ali, nismo bili u stanju da ih razlikujemo od ostalih (ne mislim od drugih ekstremista, nego od svih ostalih). To je naše grozno opravdanje.

Starac Zosima (književnost za književnost!) mogao je da odmah prepozna oceubicu Dmitrija Karamazova, među svima ostalim zatvorenicima sabijenim u njegovu ćeliju. Onda je ustao sa svoje stolice i prostro se pred njim. A mogao je to da uradi (kao što će nam kasnije reći mlađi Karamazov) zato što je Dmitriju bilo suđeno da počini najstrašnije delo i bude izložen najnehumanijem bolu.

Pomislite (ako imate snage) na tog momka ili momke koji su krenuli da postave bombe na trgu u Breši. Zar nije bilo razloga da ustanemo, odemo tamo i prostremo se pred njima? Ali, to su bili momci s dugim kosama ili staromodnim brkovima, s maramama oko glava ili kapama navučenim preko ušiju; bili su bledunjavi i drski, upinjali se da se oblače po poslednjoj modi, istoj za sve, hteli da voze „ferarije“ i „poršee“ ili makar vespe, kao mali, idiotski arhanđeli, sa ukrasnim devojkama iza sebe – ukrasnim, da, ali modernim, koje su za razvod i oslobođenje žena i razvoj uopšte… Ukratko, bili su to obični momci. Nije bilo ničeg po čemu bi se razlikovali od ostalih.

Čak i da smo hteli, ne bismo mogli da odemo tamo i bacimo se pred njih. Zato što je stari fašizam, makar sam zbog svoje jezičke izvitoperenosti, bio prepoznatljiv, dok se novi fašizam – koji je nešto sasvim drugo – više ne može razaznati: to više nije neka humanizovana retorika, to je amerikanizovani pragmatizam.

Njegov cilj je brutalno reorganizovani i uniformisani totalitarni svet.

„Il Potere senza volto“, Corriere della Sera, 24. VI 1974. Ponovo objavljeno u Pier Paolo Pasolini, Scritti corsari, pod naslovom, „Il vero fascismo e quindi il vero antifascismo“, Garzanti, Milano, 1975.

——————–

[75] Anomija, stanje u kojem sve društvene norme dolaze u pitanje.

[76] Čezare Lombrozo (Cesare Lombroso, 1835–1909), italijanski lekar i kriminolog, osnivač „Italijanske škole pozitivističke kriminologije“. Smatrao je da je sklonost ka kriminalu urođena i da se može utvrditi na osnovu fizionomije i telesne konstitucije.

[77] „Studio sulla rivoluzione antropologica in Italia“, Scritti corsari, Garzanti, Milano, 1975.

[78] Bombaški napad u Milanu, 12. XII 1969, na Piazza Fontana (17 mrtvih i 88 ranjenih).