Piše: Stefan Simić

Nije mi jasno kako u Srbiji ima na desetine hiljada psihologa, psihijatara, a da se niko ne usudi da objavi analizu ličnosti Aleksandra Vučića, Kristijana Golobovića (vladavina putem straha, zastrašivanja, i pozivanje na mafijaški kodeks časti), Aleksandra Vulina, Željka Mitrovića… i ostalih likova koji već godinama žare i pale našom javnom scenom.

Pošto se tu radi o ozbiljnoj manipulaciji gde se putem racionalizacije (narodskim jezikom rečeno – kada se sve okreće u svoju korist), korišćenjem harizmatske moći (vešto medijski kreirane) i javnog prostora serviraju ne samo laži, nego se jasno vidi zastranjivanje ličnosti koje izlazi iz okvira normalnog, i pretvara se u patološko.

To sve može da deluje bezazleno, međutim radi se o profesionalnim lažovima koji od svega prave cirkus.

Kada se uzme u obzir sve ono što se skriva i prećutkuje, gotovo da nema vodećeg političara koji ne zaslužuje da bude lustriran (odstranjen) iz političkog života.

Srbiju vode mentalno poremećeni ljudi, i treba jasno, i naglas, progovoriti o tome.

Ne može čovek koji čitav svoj život provede u lažima, obmanama, ucenama, u smišljanju prevara, da bude mentalno zdrav, da vodi državu, i da bude kreator naše sadašnjosti i budućnosti naše dece?

Čemu služi psihijatrija kao nauka ako ne definisanju problema, i pojašnjenju kako bi ljudi koji se ne bave time mogli da donose zaključke.

To što smo demokratsko društvo ne znači da svako ima pravo da radi šta hoće već da se otvori jedan sasvim novi prostor za kulturu dijaloga i težnju ka uravnoteženim ličnostima. U krajnjem, ka, pre svega, emotivno uravnoteženom društvu, društvu, kako kaže Erih From, zdravih ličnosti.

Nešto slično je pre nekoliko godina uradio jedan od naših najpoznatijih psihologa Žarko Trebješjanin u emisiji “Raspakivanje” koja se emitovala na RTS-u 2011. godine. Žarko nije bio ni malo radikalan, niti je ukazao na suštinu problema, ali je bar postavio neka od bitnih pitanja.

Prekucao sam, iz emisija, Žarkove stavove o psihologiji naših vodećih političara. To, dakle, nisu moji stavovi, i ne objavljujem ih kao vlastito mišljenje, već kao jedan od mogućih načina analize gde se otvara jedan sasvim novi uvid u politiku, i gde se jasno vidi kako se gradi imdiž harizmatske političke ličnosti.

O Aleksandru Vučiću – „On se pokazuje kao neko ko je veoma agresivan, arogantan, sarkastičan, ironičan. Iza te neke javne slike krije se čovek koji je zapravo prilično nesiguran i upravo time on nadoknađuje svoju nesigurnost. Iza te slike nekoga ko je stalno u nekom borbenom položaju, kao onaj jež koji isturi svoje bodlje – tu se vidi da se on oseća veoma ugroženo…“

„On je politički tip ličnosti. To je čovek koji ima jednu želju za uspehom, ima jednu potrebu da se neprestano takmiči, da bude najbolji, vrlo je ambiciozan, vrlo je dominantan…“

„Ponaša se samouvereno što samo govori da ima jednu narcističku crtu osobe koja voli sebe, koja uživa u svom nastupu, u svom izgledu, u svom govoru…“

O Nenadu Čanku – „Čanak je po svojoj strukturi jedna narcistička ličnost, to je čovek koji voli egzibicije, egzibicionista, on uživa i u sebi, ima to neko samozadovoljstvo, čovek koji voli da šarmira, voli da ga ljudi vole, takav čovek ima jednu unutrašnju potrebu da se eksponira…“

„Za Čanka je karakterističan jedan osobeni govor, on je pre svega čovek koji ima izvanredno razvijenu verbalnu sposobnost – on ume da barata rečima, on je tu veoma brz, ume da nađe pravu reč, prave formulacije, vrlo slikovite, vrlo sugestivne. Ali ono što je kod njega zanimljivo i paradoksalno jeste jedan govor mržnje. On ume da lepi etikete ljudima i to vrlo opasne etikete – fašista, nacista, ne usteže se od tih jakih reči mada on zna kuda sve to vodi… I on sam je bio žrtva etiketiranja. Dakle ono što je tu paradokslano jeste to da čovek koji se bori uljuđeno, građansko društvo, demokratiju, za pravo na različitost, za toleranciju služi se upravo jednim netolerantnim govorom, govorom mržnje…“

„On ima jednu sjajnu tu facijalnu ekspresiju, ume da podvuče, da naglasi svoj govor i to onda deluje vrlo efektno ali ne samo to, čitavim svojim stavom, držanjem tela, čak i onim štapom, naravno taj štap mu je u početku svakako bio neophodan… Mislim da mu odavno ne koristi za samopoštapanje nego time demonstrira svoju vladarsku moć i pokazuje se kao suveren. Uostalom vidi se u tim nekim spotovima gde on ide sa tim štapom i onda odbaci štap i igra…“

„To je čovek koji ima i te kako jedan negovan scenski nastup, na koji bi mogli da mu pozavide mnogi glumci…“

O Draganu Đilasu – „Nekad ga odaju pokreti da se ne snalazi uvek najbolje, pogotovu kada je sa nepoznatim ljudima. Posebno kada je u kampanji, on mora da ide i da se susreće sa građanima i sa njima da priča. Ko pažljivo to gleda često može da vidi da on uzima onaj odbrambeni stav, da prekrsti ruke, time pokazuje jednu distancu, jedan odbrambeni stav, jedan stav opreza i rezerve u odnosu na te ljude, što naravno svako ko se malo školovao za političara brzo nauči da to ne treba da radi…“

O Vojislavu Šešelju – „Njegova igra ne može biti sitna igra, on ako štrajkuje glađu on neće da štrakuje tri dana, on će dvadeset, ili više od toga… On time želi da pokaže da ima neke nadljudske sposobnosti.“

„Ja ne mislim da je zatvor stvorio Šešelja kao jedno političko čudovište, mislim da je on već u sebi imao dosta toga. Mislim da je zatvor samo pojačao njegov sociopatski karakter. Nema tu zadršku, nema tu samokontrolu ali sa druge strane pošto mu je to donosilo korist pošto je imao, to je delovalo kao nagrada, to ponašanje je kod njega bilo i učvrstilo i postalo njegov stil. Izvanredno dobro manipuliše rečima, on je sjajan govornik ali taj njegov govor je udžbenički primer govora mržnje. On ide svesno na to da diskredituje svog protivnika, da ga etiketira, da ga uvredi, on se ne libi toga, da opsuje.“

„Uživa u tome da pravi incidente, da se ponaša nasilno i za te slike krije se čovek koji zaista ima tu sklonost ka nasilju…“

“Kada se sve to spoji u jednu celinu onda mi zaista vidimo da imamo osobu koja je nasilna, koja nema nikakve kočnice, nema kontrole, nema saosećanja i to najviše liči na jednu sociopatsku agresivnu ličnost“

„On se drži veoma uspravno, visoko podignuta glava, brada isturena, nos uperen ka nebu, ima jedan paradni hod, jedan oštar pogled koji bi trebao da smrvi protivnika. Njegova usta, njegove usne su obično stisnute, ili ako je prilika da se nasmeje, on se nasmeje glasno, grohotom, cinično. I tim celokupnim svojim držanjem, načinom sedenja, gestikulacijom – on se pokazuje kao neko ko je nadmoćan, ko je ohol i ko se oseća superiornim u odnosu na svoje protivnike, ili u odnosu na čitav ostali svet…“

„Šešelj jeste jedan teatralni lik i to monumentalnih razmera. Kada je neko harizmatska ličnost i kada on poveruje u to da je polubog, on mora to i da pokaže i dokaže. Šešelj ima jednu fanatičnu upornost, izdržljivost, ono što mnogi ljudi ne bi mogli da podnesu. On uživa u tome, njega to i drži, time što jasno demonstrira to da nije običan čovek, da je on rođeni vođa koji može ono što običan svet ne može…“

O Tomislavu Nikoliću – “Ako uporedimo nekada Tomu Nikolića, i kako stoji nad govornicom, sa onim tipično raširenim rukama (na bokovima – Žarko pokazuje u emisiji taj pokret) to je uvek taj stav kada želite da budete što veći, i to je, na neki način, preteći stav. Takođe to ukočeno lice jedan, namerno, veštački ciničan osmeh koga sve manje ima. Nisam ni primetio da više mnogo preti prstom… Sada pre ima neki stav čoveka koji želi neprestano da vam pokaže da na njega možete imati poverenja. On priča jednim glasom daleko toplijim nego što je pričao ranije i ume da pokaže svoje emocije, ume da kaže i izvinjavam se, ume da kaže “pogrešio sam”. Što možda deluje bezazleno, sitno, ali za našu političku scenu su to vrlo bitne stvari. Mislim da se jeste izmenio ali da namerno gradi upravo taj imidž čoveka u koga možete imati poverenja, koji je iskren, koji je častan… “

O Čedomiru Jovanoviću – “On jeste čovek koji ima moć, koji ume da se koristi tom moći, čovek koji zaista voli moć i pokazuje je na jedan vrlo upečatljiv način”.

“Ono što je za mnoge neobjašnjivo i što iritira ljude jeste da on nikada ne kaže odakle mu taj veliki novac, a ne skriva to bogatstvo, ne skriva to da putuje po svetu, da voli da zimuje, letuje, ali uvek je to, ili da stanuje u nekim kućama, stanovima koji su luksuzni. I uvek to nije njegovo već od nekoga. Tako da tu postoji jedan paradoks.”

“Postoji još nešto vrlo karakteristično za Čedomira Jovanovića a to su nagli pokreti očiju, on vrlo brzo levo desno šara očima, i to može da znači ili da je pitanje nezgodno, i da je uhvaćen, i da sada mora da razmišlja šta da kaže, da je zbunjen… Drugi pokret je naginjanje glave u jednu stranu, to je jedan pokret koji se javlja kod dece, žene često koriste nesvesno taj pokret, to je jedan pokret koji izaziva kod onoga sa kim smo izaziva osećanje neke nežnosti, i prosto da inhibrira agresiju, taj pokret naginjanja glave pokazuje jednu ranjivost…”

Da li je, zaista, u pitanju dečija nevina ranjivost, ili je pojava u javnosti Čedomira Jovanovića vešto uvežbani marketinški trik?

Ne treba zaboraviti da je studirao režiju.

Ne treba zaboraviti da su svi oni, uključujući i Borisa Tadića, Ivicu Dačića, i ostale koje Žarko Trebješjanin nije obrađivao u emisiji, doktorirali na političkoj režiji koju u praksi već primenjuju decenijama.

Politika ne sme da bude prevara, već borba, isključivo, za opšti interes i javno dobro. A u kapitalizmu je svaki oblik politike prevara jer se političari ne bore za interese građana, već za interese kapitala, bilo stranog, bilo domaćeg, i onih koji ih finansiraju.

Ako postaviš slobodu kapitala na prvom mestu, a ne slobodu čoveka, imamo ovo što živimo sada.

Apatično i osakaćeno društvo koje ne veruje ni u šta…