а загреб се спремао за божић (“Фејсбукник”)

(30. новембар 2013. )

она каже да могу песму о мрљи на зиду да срочим

и како сипам лекове вадећи их као кеца из рукава

тако

два пута сам грунула у плач у том тамо лепом нам загребу

једном у трамвају у разговору са постаријим човеком

који каже

кад је оно било а мисли на рат

отишао сам у њемачку а њемачки нијесам знао ни штуцат

можда сам умио штрикат брке на њемачком и помало се смијат

па сам преживио

битно је да нијеси заборавио смијат се на хрватском

добацује уз блажени осмех жена преко пута њега

и одмах потом вели сретно вам путовање господичне

хвала срећно и вама

о хвала управо ће ми то требат

а што питам

окреће се к мени очију пуних крупних сјајних суза

које само ту тако стоје и не клизе из ока

тешке

па туга опћа туга

само так туга ме нека спопадне

и грунем у плач

други пут

залутасмо тражећи црвку свете катарине где је она доживела оно

оно нешто што се не да у речи

кад

у пролазу неком уклесано у зиду нешто као олтар на самом путу

људи пролазе и вуку своје животе низ стрмину

на бетону клечи жена у марами

склопљених руку у молбу

ћути своју муку

жмури је

ваљда јој тако лакши сусрет са собом

бог и тако не прича ништа све док га ми ни прозборимо

онда сам загрлила тина

и на сав глас загрцнула се о оне његове

Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom

ставих руку у његов џеп

можда се оставио мало за мене

у овој зимској вечери у загребу

која мирише на божић

на парфем оне жене из трамваја

и причу једне студенткиње

која чезне слани ваздух свога задра

због које сад тугу целога балкана носим у слици

као какву драгоцену песму

без које не умем да устанем

не умем да опстанем

Top of Form