Piše: Blažo Davidović
Znaš već tu vrstu žena, nema ih, kume, nema, a bilo ih je uvijek malo, jer to majka ne rađa, to se formira, nekako otkačeno, odmaknuto od gena, zvijezda, horoskopa i tih sranja, od prirode i Isusove bradice, one te zajaše u dva ujutro, onda zamotaju duvan, ej, ne cigaretu, motaju škiju, granfulje jedne, pa je liznu, znaš, liznu je samo tako, pa ti se opet digne, a one se naslone na neku zagrebačku kredencu, počešu po sisama i vele:
– I tak, rano se ustaje sutra?
Jer, one žive same, jebeihse, eventualno neka pašćina, tri mace, kućne štrace, debele prasice koje smrde između klavira i neke stare “singerice”.
Divljakuše, a pametne, bože-mi-oprosti, izgledaju normalno i uvlače se u sve društvene pore, simuliraju sa običnim rebatinkama, dan poslije izađu u haljini od satena, bez gaćica, piju rakiju od dunje i šuljaju se uokolo kao lisice.
Susjedama će uskočit sa po kila brašna, jer teta Mare preko puta pravi slatko, a samoposluge zatvorene, hoće one i čekat red na pošti, sve je, kao, normalno, ali nikad ne znaš kad će opet zamotat neki duvan, u nekom kantunu, u te jebene zagrebačke kleti, u tri ujutro, sat prokleti, ugodno smrdi, ekipa neka pederska, mjuza dobra, stara, đezerska…
Nema ih, kume, nema više, to su bile žene u pičku materinu.
radio gornji grad 
