Nedovršena fotografija

Zastanem da kažem, da pitam
O tvojoj sudbini, pa sa tvog dlana da pročitam svoje razloge
I melanholije, (volimo sebe same u drugima, Platon, Gozba);
Da, ljudi dolaze i odlaze, istina, ali samo na koordinatama vođenim
Sa Zemlje, a na onim drugim, uporednicima koje
Ovde vode odozgo, ništa nije tako kako izgleda na velikim ekranima
Zamršenih linija života;
Prve tri stvari koje ti padaju na pamet,
U pola noći, odmah, igre asocijacija:
Ukus manga iz Ugande, vrhovi Himalaja u letnjoj izmaglici,
Najrobi, gde se ne sme šetati bez pratnje,
Ulice ovog kraja
(Ukus snega ostaje na mojim nepcima,
Pomešan sa izmaglicom),
Po kojima se ne sme ići bez klavirske pratnje,
Ništa nije tako jednostavno kako pokušavam da
Napišem, i zastanem, iako delujem nezaustavljivo,
Zastanem da ne narušim tu suludu, tu praktičnu,
Tu ranjivu netaknutost, želim da te razumem,
Kao da me pitaš:
’’Šta se dešava? Mogu li da
Budem tu? Zauvek, sada, ikada? Vreme smo ionako
Mi izmislili, iz dosade, iz nemoći’’, smišljajući način kako da stignem do
Proročišta koje ti može reći o sreći, o svemu što želim
Svakoga jutra, pre nego što se na nebu pojavi trag mlaznjaka napravljen od svitanja
Ili zakasnelog zalaska, koji fotografišeš za svoj herbarijum
Lepih momenata, za buduće živote, zastanem da pitam,
Zatvaram oči i kad god poželim da pustim,
Čujem kucanje boca stisnutih u jednoj kolekciji vina,
Zato pričam o svemu, zavaravam popodnevne časove,
Popijem gutljaj alkohola zbog straha od letenja,
I nadlećemo vremenske prilike,
Ti ne znaš moju bojazan dok
Svaka reč može narušiti tu netaknutost,
Unutrašnje krvarenje posle uboda ružom, u mojim nozdrvama maločas se pojavio
Parfem, koji nemam u sobi, prešao je razdaljinu
I nadražio mi sluzokožu, a ispod kapaka, kao san, pojavljuje se
Fotografija Himalaja;
Novembar je došao kao i prošle godine, podmuklo,
i ne odlazi mu se iz moje kose, sa mog
Radnog stola, sa gramofona,
Fotografija Himalaja, otmen prostor i bez salona za bal,
Asfaltirano krivudavim kretanjem
Od jedne tačke gde sam ja do druge, gde sam opet ja,
Ispada tako, vrlo jednostavno,
Lako je razmrsiti pletivo u najsitnije froncle, zar ne,
Nikada mi se niko nije obratio na način koji je
Promenio tok reka, preusmerio miris ruža na stranu
Koja raspršuje vreme i poništava planove; lutajući
Jevreji se zaustavljaju na tvom ramenu a na odgovore koje
Je dao Platon ne umem da postavim pitanja,
Kao ni na tvoja ponekad jer teško je kada razgovaramo preko
Starog telefona koji ne radi, a prašina na njemu je puna
Mirisa koga nema u mojoj sobi, ali ga ima u nozdrvama,
I na mojim rukavima i prstenju;
Pružam ti ruku da mi pročitaš dlan, i ne pitam o
Svom životu, ponajmanje smrti, već nešto potpuno drugo,
Sa svetlošću koja podseća na svitanja na Dunavu
Kažeš mi, nehajno, i pomalo zamamno,
Svetsku književnost sažetu u jednu rečenicu: Ne znam;
I zato, kada shvatiš da Platon i ti niste bili u pravu,
Dovrši pesmu.