na isidorin dan

prestala sam da se plašim
nikom ništa ne dugujem
nikoga ne želim da popravim
osim sebe
a majka me odsutno pita
šta to pišeš sine
pišem pesmu o bosonogom dečaku
koji se spušta niz strmu kaldrmu koja se survava u more
dok izgovara moje ime koje udara u vrela slana brda
hoće da me probudi a ja se ne dam
sanjam kako mi kupuje lutku u prodavnici igračaka u prizemlju
i nagovara me da pušim talovinu skrivena ispod stepenica
koje povezuju dve neke crkve posute solju reči jedne ispovesti
pišem o jednoj kameri kojom me snima kako oprezno ulazim u more
i drhtim čitav jedan vek sama bez njega u polutami sopstvenih zamki
sanjam kako me njegova majka zove na kolače i šapuće
ovaj će moj mamlaz jednoga dana doći po tebe
kad završi poslove svih skitara beskućnika i lovaca na sreću
a ti ga ukori malo
nemoj da ga pustiš da ti se tek tako bez kritike ušunja u san
mora da zna da te je ostavio da čekaš ispred poslastičare
onog sunčanog dana kad si počela krila da puštaš ne sačekavši
da vidi sve nijanse tvoje radosti umiranja za njim
pišem o tome kako nikom ništa nisam dužna majko
osim sebi što sam dužna
život