Piše: Stefan Simić

Još u dvadesetoj sam shvatio da ne mogu sa ljudima onako kako se preporučuje. Da imaš neko svoje zatvoreno društvo, neki svoj ustaljeni krug, da se hvalite međusobno, završite prvo škole zajedno, a onda tako preko brakova, porodica, razvoda, i sve do kraja života.

Pristao sam na samoću. I to je najbolja stvar koja mi se u životu dogodila. Nekoliko sati dnevno više za sebe, i nakon njih si spreman za sve.

Kada uvek daješ drugima ono što pripada tebi u problemu si. Ne radi se tu o nezainteresovanosti, nego o stvarima koje jednostavno moraš da prođeš sa samim sobom. Tu drugi samo smetaju. Posebno neupućeni.

Moje oči najbolje vide kada same gledaju na svet. Što je više različitih pogleda dođe do zamagljenja.

S vremena na vreme prevarim se i poverujem da moram da budem društven, prisutan, i to me ubija. Ljudi ubijaju. Ljudsko prisustvo. Mislim ako ne možeš da ostvariš dublji kontakt sa njima.

Bolje me zaključajte sa lavovima bar ću osetiti neki adrenalin, ovako, šta god da uradiš, njih vređa.

Problem nesrećnih ljudi je što su nesrećni. Zvuči prosto, ali nije. Ako se smeješ u njihovom društvu foliraš se. Ako si iskren mešaš se u njihov život. Ako ćutiš kriješ nešto od njih.

Nezadovoljnog čoveka ne možeš da zadovoljiš, osim na trenutak, ili dva. Ali vrlo brzo te ščepa za gušu i okrivi te za svu svoju patnju.

Verovatno sam najsocijalniji asocijalni tip na svetu. Asocijalnost mi daje prostor da budem sa svima, a da ne pripadam nigde.

Biti nevidljiv, a prisutan, to je najveći mogući dar.

Ništa mi ne pada teže nego kada moram da slušam od uvek istih ljudi uvek iste probleme. Godinama. Ljubavna zapomaganja, besmisao, praznina, samoća, apokalipsa. Da imam 2000 godina, slušao bih 2000 godina iste priče.

A to je malo mnogo, priznaćete?

Doduše kada to čuješ od nove osobe zvuči drugačije, imaš utisak da možeš da utičeš, ali da slušaš svakodnevno nečuju kakofoniju to je već čisti mazohizam.

I bio sam mazohista, priznajem, ali više mi ne pada na pamet.

Što više dolazim do sebe shvatam iluzije na koje se peca čovečanstvo. A sve što im treba je da sagrade svoju tvrđavu, i kada dovoljno ojačaju da se okrenu i drugima.

Ljudi misle da je u drugima uteha. Nije, u drugima je pakao. Premalo je ljudskih duša u kojima može neprekidno da se uživa. Među živima posebno. Veliki ljudi ostavili su velika dela, umrli su na vreme tako da svojim prisustvom ništa od toga ne mogu da pokvare. Zato oni hrane dušu jer ne moraju više da hrane svoje telo, pohotu, i sve ono što ide uz to.

Ljudi hoće po svaku cenu da budu prihvaćeni, a to je pogrešno. Kao prvo da bi te neko prihvatio moraš da mu odgovaraš. A sve je više ljudi kojima ne želim da odgovaram. Nekako se bolje osećam kada odgovaram sebi.

Da se razumemo, nije ovo tekst usmeren protiv ljudi. Naprotiv. Ovo je tekst usmeren protiv današnjih ljudi. Većine. Sistem je kriv, naravno. Loše vaspitanje. Stalno nove laži. Tačno. Ali nijedan od tih razloga nije dovoljno jak da bih se prepustio beznađu, i pristao na glupe izgovore.

Naprotiv, želim da sijam kao čovek, i, nažalost, to ostvarujem samo kada sam što dalje od ljudi.

Paradoks, znam?