esej o nadi i njenim zavrzlamama 

imam jednu blesavu pesmu o nadi
kao varka je ta smrdljiva pošast
jutros sam je zatekla u tiganju
kezila mi se
imala je sve očnjake tupe
od ujeda je obolela
jednom smo spakovali po nekoliko naših knjiga
i par omiljenih ulja na platnu na koja smo stavljali glave
kad nas je zaobilazio san
i bosonogi igrali oko vatre čitavu noć
i onda smo bez plana i bez ideja i bez ikakvih putokaza
sa svega dve polovine ušivenih srdaca u jedno
sa svega jednom baterijskom lampom poleteli na krilima zmaja
ti si isukao mač i sekao oblake i vrištao ljubav
onako kako gladijator ne verujući da je živ padne na kolena
sa ispruženim krvavim rukama ka nebu uplašen od slobode
i u toj celoj priči o opstanku potpuno sam
tada sam ti pogledala u dlan
ispresecana pletenica linije života govorila je
kako je moćno kad se veruje i ne pita se ništa
kako je nada besprizorna lutalica i varalica
ispala iz prazne boce prosjaka
progutao si kišni oblak i okupao me
predala sam se i poslednjim atomom snage izgovorila
neka se niko ne vara da nemogućnosti postoje
i neka nam je pod petom ćudljiva nada
i neka se sama sebi nada i u tome nek sagori
mi smo je pretekli sad
mi smo je porazili ispunjavajući ono
što nam je preseljeno u neko daleko vreme
pre nego što su linije uspele da se ucrtaju
koja je govorila ne
mi smo kriknuli da
i jednostavno koraknuli
i tu smo gde niko nije mogao da pojmi
da možemo