jutarnji akvarel buđenja 

imam to jedno veliko glatko telo
na koje mogu da legnem a da ne skliznem
jednostavno se stopim s njim do blagotvornog oduzimanja
i sve je tako neizvesno izvesno a posve novo
osluškujemo se darom nevidljivih opipljivih sastava
dok pogled njegov mojim telom klizi
srce mi se razvlači do psrkanja
i tada vidim da vidi moj izgled van izgleda
i mlečna svetlost u našim očima
lupa venama i ne ograničava se doživljenim
ovlaš taknuta kucavica otkriva bure huk
a iz kuhinje se oseća miris kafe i prepečenog hleba
i dan još uvek okleva da probije okno našeg lebdećeg stanja
poklona do olakšanja koje puni
ovo sam ja jednom davno sanjala
i već je viđeno a spontano a novo
ovo je ono ono
što se zove nadrealno
a ipak mi se dešava stvarno
najstvarnije