Ne, ne postadosmo gluvlji i žuti,
baš ista reč nas kô i pre prene,
naši su kô i pre tamni kaputi,
i ne vole nas iste žene.

Opet nam igra – vremena davna
u amfiteatrima i samoći,
i isti fenjeri svetle nad nama,
kao uzvični znaci noći.

Prošlo, kô i sadašnje, isto nam znače,
na buduće ne liče načisto,
ne spavamo, zaboravljamo spavače
i istu stvar radimo isto.

Čuvaj, humore, vesele mladiće,
u vrtlogu ih svetla i tame neka,
velikima na slavu i sram biće
i dobrima – na sujetu veka.