ZAVRŠNI AKORDI KVARTETA

Slepa devojčica drhteći trči niz aleju, a kasnije kao senka odmiče duž hladnih
zidina, okružena bajkama i svetim legendama. Trakl. Staro nebo natkriljuje novo nebo.
Neonski nokti zariveni u pustoš praznih letnjih haljina. Uspinjanje, istovremeno
i propadanje. Izbrisane granice vidljivog. Urbana posthumana anksioznost. Ne na­
gomilavati ekspresije! Istovremeno biti spolja i biti unutra. Kasarna. Vojnici.
Lice nad beležnicom. Lice s podočnjacima. Nesreća nije opravdanje. Pribranost
uvek prethodi brutalnosti. Samopopustljivost do novog zida. Iz prošlosti nepre­
stano iskrsava nešto protiv čega moram da se borim. Neprestano iskrsava nešto.
Šiklja. Razliva se. Lepljiva voda. Slepa devojčica drhteći trči niz aleju, a kasnije
kao senka odmiče duž hladnih zidina, okružena bajkama i svetim legendama. Psalm.

ODRŽAVANjE DISTANCE

Moj život u zečijoj rupi pretvorio se u neravnopravnu borbu mišljenja. Ruke su
mi bile predugačke da bih ih sakrio iza leđa. Glava mi je bila premala da se u nju
smesti koncertni klavir. Možda je vorteks pružao drugačiji pogled na stvarnost.
Možda sam bio zec koji sanja da je zec koji sanja ždrala. Svaki stih ove pesme odsa­
njao je beskućnik koji živi na auto-otpadu. To me je odvelo u nepoznati kraj. Japanski
turisti su me zaustavljali s molbom za zajedničku fotografiju. Postao sam samouki
hipnotizer koji je osnovao svoju crkvu. Poveo sam rat makazama protiv mrtvačke
metafizike. Sledio sam uputstva. Tri armije čekale su me u vazduhu. Imao sam pede­
setak koraka da svoje misli vratim u red.

TORTURA NE PRESTAJE

Mršavi starac u kostimu crnog labuda mlatara rukama. Klovnovi na visokim
prozorima gledaju ga s čuđenjem. Zašto on to radi? Po čijem nalogu? Ispred velike
samoposluge lirska polja puna heljde i kinoe. Iza samoposluge lirska polja puna
kamenja. Odnosi su narušeni. Ogrnuta plaštom najčistije nostalgije genetski modi­
fikovana poezija besramno širi noge. Uspostavljena je slobodna trgovina obeća­
njima. Mršavi mladić u kostimu detlića kljunom udara u betonsku banderu. Mršavi
starac u kostimu crnog labuda penje mu se na leđa. Klovnovi postavljaju svoje dvoj­
nike na prozore. Genetski modifikovana poezija crta kružnicu i leže unutar nje.
Oni koji su ostali s ove strane predali su se pogrešnom neprijatelju. Došla je zima,
a s njom melanholija, i još veća tuga u naša srca. Tortura ne prestaje.

KASNI POVRATAK KUĆI

Zima. Kora drveća umotana u hermelinsko krzno. U parnom kupatilu leptiri uz­
leću s golih ramena. Raširena krila štafelaja i gipsanih skulptura. Doba ironije
i hiperironije. Hladno je. Možda bi neko mogao da donese drva? Priča bi mogla da se
nastavi s mnogo iznenađenja. Imenovana je mogućnost da dve istine zamene jednu. Senat
je odobrio povećanje budžeta kako bi se došlo do novih i svežih mentalnih slika. Ma­
šina za konvertovanje sećanja u lirske kadence memorisala je polovinu jabuke. Krila
nisu poslužila svrsi. Baloni napunjeni peskom brzo su se popeli na nebo. Bolest
se prikrala i odvukla žrtvu. Bolesnik je pokazao karakter psa. Zima. Odavno.

JUST KIDS

Pogledi su pali s visokih balkona. Stiglo je odobrenje umotano u ljubazni celo­
fan. Nakon trideset godina ugovor je potpisan. U znak dobrodošlice podignute su
rampe na prelazima jeseni u zimu. Tepih od zlatnih niti dolazi nam u susret. Roling­
stonsi u mornarskim odelima. Sećanje na sezonu kozlića i gimnastičkih razboja.
Sećanje na sezonu šangajki i kose preko ušiju. Poverenje se isplatilo. Karma je spo­
jila krajeve istog konopca. Pre trideset godina zima je bila jaka i oštra. Stabla su
pucala od hladnoće. Bajkovita mrtva riba u središtu pažnje. Na top listi Makondo,
Orkanski visovi i zgrada Medicinskog fakulteta. Izašli smo na terasu, ne sluteći
da nam je dodeljen bilo kakav talenat.

KAKO SAM POSTAO JESEN

Jezik. Razgibani jezik. Dvostruki okret, trostruki okret. Skok. Svakodnevne pri­
mere poraza na videlo. Minotaur ne sme da se dosađuje dok čeka svog dželata. Junakinja
jutarnjeg programa prekršta levu nogu preko desne, desnu preko leve. Osvešćeno
kretanje. Čokolada, seks i hladno meso dobri su za vitalne funkcije mozga. Ispove­
danje pod haubom za sušenje kose. Zdrav, vetrovit dan. Život bez tajni. Opsenarstvo.
Ekstatičnost. Jeza. Ušunjao sam se u prošlost prihvatanjem nedostojnih poslova.
Mislio sam da ću se vratiti uzdignutog čela, ali sad škrgućem zubima i stiskam
pesnice. Postao sam jesen. Voda je postala plava.

NOGE

Ledeni prsti pravde protežu se u kišno jutro. Pogrešan san. Čučanje na štiklama
u zamračenom ulazu. Stvoritelj nije razmišljao o toj vrsti ambicije. Noge. Misliti
na svoje grehe kako bi se izbegla prevremena predaja. Isus je brend. Beskonačna pro­
izvodnja drvenih drangulija. Da li najpoželjnije žene izgledaju kao žive kopije
Botičelijeve Venere? Za milijardu godina Sunce će ostariti i počeće da raste. Apa­
či iz plemena Čikava za svet kažu: šuma. Još jedan pogrešan san. Noge. Opet, noge.
Vazduh ispražnjen/napunjen. Silikonska sedišta. Čista pozorišna perverzija. Pu­
blika zariva noževe u silikonska sedišta i silikonske jastuke. Naređuje leševima
na sceni da obuku bunde i ponovo legnu. Revolver se nije pojavio u kadru, ali spreman
je da opali. Savladati užas. Zagrliti ga.

MALI PRAZNIK

Ponekad sam izazivao sudbinu. Namerno radio stvari zbog kojih bih kasnije mogao
da se kajem. Želja za nečistom savešću je opterećujuća. Stari svet je pao na kolena.
Zar da ga prepustimo drugima? My Adidas. Do or die! Video sam starijeg kosookog go­
spodina u odelu i mladu kosooku ženu. Gurala ga je po Central parku u invalidskim
kolicima s natpisom: Karma. Ništa nije slučajno. U svakom zanatu, tehnika je dokaz
ozbiljnosti. Empire (Papa) Ray Gun 1959, uživo. Parodija konzumerističkog društva.
Šta još? Oblaci bez očnih kapaka. Šake bez prstiju. Alge. Bio mi je potreban guru.
Nisam ga tražio. Digital. Transmisija. Varšava. U nekoj od pomoćnih prostorija
zvonio je telefon.

GLAČANjE ZLATA

Crni kvadrat na crnoj pozadini. Odraz noge u ogledalu kupatila. Leve butine i
pubične kosti. I poruke, jasne poruke: ne obraćaj pažnju na interpunkciju. Uradila si
sve da ličiš na Fej Danavej. Pomoglo je, svakako. Safo je nosila majicu s natpisom: Fuck
me, I’m famous. Niko ne želi da priča o tome. Niko. Čak ni hiljadu konja koji su pretrča­
li preko groba najpoznatijeg mongolskog sina. Drevni kineski pesnik maže telo ma­
slinovim uljem. Ili je to bio moj otac? Uvek isti problem. Previše ženskih pogleda
na njegovom plivačkom torzu (sećanja na oca tu se naglo prekidaju). Fej Danavej je zavr­
šila s nozdrvama razjedenim kokainom. Zlato je, kao i uvek, pokazalo najviše strplje­
nja. Bacili smo ga kroz prozor kako bismo imali još jedan izgovor. Još jedno leto.

SLEPILO

Pre deset godina bio si slep. Bio si slep, ali pažljiv. Kupio si televizor s LED
ekranom samo za goste. Zbog tebe sam, pre deset godina, na psihijatrijski kauč istre­
sla torbu, do poslednje šnale za kosu. Zbog tebe sam odgledala sve Fasbinderove
filmove. Zamišljala kako ti sisam nožne prste. Namerno sam ispustila minđušu u
tvom stanu. Ne znam kako si je pronašao. Videla sam ženu s belim psićem na uzici.
Čekali su na semaforu da pređu ulicu. Volela bih da sam taj psić. Ali, ti si u među­
vremenu progledao. Nije ti potreban pas da bi prešao ulicu. Ne mogu da ti oprostim.
Stežem ti glavu među butinama. Jako. Jako.