balkanska rapsodija

odsutna iz života ne žalim se
živim kako umem
molim se kako su me preci učili
tiho smerno i da niko ne čuje
ali neke slike cepaju mozak
posle ponoći pust trg pun upotrebljenih petardi
i jedan spomenik koji maše mačem kroz noć
neko je slagao tišinu kako je bezopasna
neko je pomislio kako je sve što pomisli istina
nekog je zapljusnuo mrak težinom olova
sa bodljama zarđalim među prstima i željom
da lance baci kao opušak u mokru travu
videla sam kako je oko evrope iscurilo kroz cev pištolja
okidač je pozeleno od stida i gnev mu je zatamnio vid
ko to sme da puca bez njega i vešto pogodi nevine grudi
malih neuhranjenih a srećnih plodnica bezbrižnosti
ko to ume da iz džepa izvuče kartu za nepovrat
i zasadi je u zelene grudi majke prirode čiste i naivne
kome je to palo na pamet da nas ugura u kolo koje ne umemo da igramo
ko je prodao hleb i so za šaku jednakih namazanih plodova
koji će utrobe da nam pocepaju lepotom bez crva
balkan je počađavio od plaćanja danaka velikoj aždaji
balkan je pregrizao sopstveno srce
kažu mi moji bližnji koji su okusili hleb zajedništva
ofarbanog veštačkim bojama kojima se novac tiska
da se iz kola ne vraća čitav
da samo možeš da iskeziš zube i povremeno zalaješ
na sparušen mesec na crnom nebu beščašća
i pritom moraš da glumiš kako si mrtav zadovoljan
a mrak
njega više nije briga za tebe
on te jednostavno stavio na spisak
ti si sada običan doživotni poslušnik
jer si sto posto prisutan učesnik usahnuća sopstvenih korena
što si ih u liri vekovima skrivao