Piše: Jelena Angelovski

Razmislimo li, kao čitaoci, o tome koliko i kako figura pisca utiče na naše čitanje, doći ćemo, verovatno, do potpuno različitih odgovora. Svaki od njih biće ujedno i ključ za naše specifično razumevanje književnosti i odgovor na pitanje kakvom soju čitalaca pripadamo. Ne govorimo ovde o različitim teorijskim polazištima u interpretaciji teksta, spoljašnjim i unutrašnjim pristupima. Bavimo se isključivo intimnim čitalačkim iskustvom. Dakle, ko je za vas pisac? Odgovorite na to pitanje i saznaćete šta je za vas književnost.

Vule Žurić pripada piscima-čitaocima. I čitaocima-piscima. Pored romana i pripovednih zbirki, napisao je sedam radio-drama o Bori Stankoviću, Milanu Rakiću, Milutinu Uskokoviću, Emanuilu Jankoviću, Brani Cvetkoviću, Svetozaru Ćoroviću i Branku Ćopiću. Iz potonje drame izrastao je roman Republika Ćopić. I u njemu, kao i u dramama, lik pisca postaje centralna, često komična, češće tragična, u svakom slučaju dramska, a najviše lirska figura. Život, stvaranje i umiranje predstavljaju tri narativne osovine, čime se obezbeđuje pripovedni tok koji asocira na pojam duhovne biografije, ali ga način oblikovanja glavnog junaka odvlači, rekli bismo, na drugu stranu. Šta karakterizaciju lika koji kao prototip ima stvarnu ličnost, i to pisca, odvaja od uobičajenih postupaka građenja književnih junaka? Odvaja je činjenica da u njoj saučestvujemo i mi, naša prethodna znanja, čitalačka iskustva, predrasude i predubeđenja (setimo se Floberovog papagaja!). Lik Branka Ćopića izvrstan je primer za ilustraciju takvog postupka. Kontradiktorno je sve što znamo o njemu. Naše asocijacije kreću se između antipoda zasnovanih na detinjim čitalačkim uspomenama, književnim anegdotama i nejasnim, ali zlim slutnjama. Sa njima krećemo u čitanje Republike Ćopić.

Nakon što u prvih nekoliko poglavlja prepoznamo imena, toponime, fragmente zapleta i dijaloga, shvatamo polako – tu se ne rekreira samo Ćopićevo, već i naše detinjstvo. Liričnost, toplina, vedrina, gorčina, humor, ironija, ali najpre pažljiva orkestracija svih tih registara pokreću nešto što u tom trenutku deluje kao sentimentalno putovanje. To je momenat kada naše predubeđenje postaje nevažno, i kada Ćopić konačno postaje književni junak.

Pošto smo se dobro zapetljali u okviru relacije pisac-čitalac-junak (pisac), valja nam dodati još koju nepoznatu u jednačinu. Pripovedni glas! Sva njegova najvažnija svojstva sadržana su u osobenostima jezika kojim je roman napisan. Žurićevski li je, ćopićevski li je? Oba. Savršena palimpsestična imitacija ćopićevskog diskursa bila bi zavodljiva, ali nedovoljna. Roman je napisan uz korišćenje svih onih sredstava koja poznajemo od ranije iz Žurićeve proze. Posebno je izražen postupak personifikacije statičnih motiva (kofer kao živi saputnik, teretni vagoni koji se spremaju na počinak), kojim se stvarnost oživljava, a njeni akteri, simultano i postepeno, umrtvljavaju. Tu su i opisi, koji se u stilu cunamija, ukrupnjavaju do gargantuanskih razmera:

Ćopić još uvijek nije sjedao za sto na kome nije bilo samovara, već samo tri različite šolje crnog čaja i činija u kojoj je još prije sat – sat i po bilo sasvim dovoljno piroga da nahraniš gudački kvartet doveden na imanje da uveče, kad mine sparina, odgudi svoje pred domaćinima i njihovim gostima koji su na ljetne ferije doputovali čak iz Moskve, od posluge povevši sa sobom samo njemačku guvernantu i staroga Tihona, koji se usput prehladio i umro, pa su ga sahranili u stepi kraj druma, nedaleko od poštanske stanice na kojoj su promijenili konje i poslali ljubavna i poslovna pisma.

I eto nas ponovo kod pisca-čitaoca. I kod jezika koji gradi svet utemeljen na spoju dva pripovedna glasa, glasa pisca-čitaoca i pisca-junaka.

Kako radnja romana odmiče, čitalac se sve češće priseća Miljkovićeve dileme o pevačkim sposobnostima slobode, kojima je Ćopić započeo svoju Osmu ofanzivu. Preplitanje spoljašnjih okolnosti i unutrašnjih nemira kreira do pucanja napetu atmosferu i uvlači nas u košmarni kovitlac strahova i sećanja. Tu se naše predznanje ponovo aktivira. Mi znamo kraj ove priče. Ali smo njenog junaka upoznali na drugačiji način. Njegove demone pratimo od đačke spavaonice, a susrete s mrtvima od ratnih dana. On nije jednostavno mračni šeret, niti tužni pajac. On je pisac, i to je tragička konstanta njegovog lika, njegov hibris i njegova katarza. Republika Ćopić nije samo duhovna biografija jednog pisca. To je roman koji čitanje i pisanje povezuje kao načine da se preživi lijepi i strašni život.

(Vule Žurić, Republika Ćopić, Službeni glasnik, Beograd, 2015.)