Pola četiri, dok nestajem

U magli, natočenoj sa svetiljki u vinske čaše,
Dešavala se jedna velika noć, nezaustavljiva,
A sve se zbilo beznačajno, sve počelo drugačije
nego što smo upisali u sveske za vežbanje stihova,
nežni mrak i svi ti zeleni pramenovi noći, i nemoj
Me pitati zašto ovo kažem, zašto pišem o tome
Kada se ništa nije videlo, samo je pulsiralo
Svugde, okolo, unutra, ranjene ulice su postajale cele
A miris ružine vode rastvarao je vazduh; ta noć je bila između
Sna i kočija, između čipke i kandelabra,
U Kopitarevoj gradini ostalo je nešto zvezdane prašine i
Dodira ruku koji je opstao još samo u rečima
Koje sam izgovorila po inerciji, u antreu zaborava,
Hodala sam i tražila bol koji je sigurno negde
I dalje postojao, u odblescima, u nepogođenim
Ciljevima, zaveštan jednom delu grada,
Nemoguće da je nestao, kaldrma se prosipala nizvodno,
Znala sam da imam poljski ćilibar na prstu i
Bečku krhkost u džepovima, ono što se ne može
Reći a da se ne počne ponovo o starim razlozima,
Boje su obuzele noć, kao dok polarna svetlost obujmi zelenim,
I stišavao se Dunav naglo, mučenički,
Ceo otekao u neku treću provinciju,
Ni Panoniju ni Meziju;
Pogledala sam na sat i požurila, trebalo je stići
Do sobe pre svih sećanja, pre onoga što se naziva
Ljubavlju ili sujetom – isto je u nekim noćima,
Sve je jednako poređano u udovima i prstima,
Noć je visila sa fasada kao lepljiva masa
Koja se cedi od vremena, put je bio utaban:
Moram da pođem. Ma gde bilo.
Ovde nisam suvišna, ali ti znaš, ovde ne postojimo
Ni ja ni štošta nalik meni, ovde se samo čeka,
Nadugačko, pred ogromnim peronima čiji
Vozovi samo odlaze, a nijedan se ne vraća.
Antikvarnica je zablesnula pa se ugasila,
(Ne znam je li i nestala);
I dok kaldrma kucka svoju satnicu pod nogama,
Znam samo da mi nikada nismo došli,
Samo smo odlazili. Do kraja. Do nestajanja.
Skitnice kod Česme
Su me sve razumele,
I mahnule mi.