Napustila nas je još jedna legenda glume, iz redova najvećih i najpoznatijih na ovim prostorima, Dragan Nikolić.

Prisećam se dana kada sam došao u Beograd, da studiram, i mimoilaženja sa njim u jednoj uzanoj ulici nadomak Knez Mihajlove. Nesvesno sam mu se javio, kao nekom starom poznaniku, on mi je istom merom uzvratio, kao da smo drugari iz kafane. Toliko mi je njegov pozdrav, osmeh i lagani naklon glavom značio, u tih sekundu dve, da me ta prećutna podrška nedeljama nosila.

– Dobar dan – rekao sam mu tada dečački iskreno

– Doviđenja – kažem mu sada još iskrenije

Često razmišljam o velikanima našeg glumišta, posebno kada nas napuste, o njihovoj sveprisutnosti i uticaju.

Gotovo da nema, u današnjem vremenu, profesije koja ostavlja tako dubok trag u kulturnom biću jednog naroda kao što je to glumačka. Kada se javnost oprašta sa nekom javnom ličnošću, čini se da žal za glumcima najduže traje, zaboli, i ostaje.

Za nosiocima scene, trenutka, emocija, radosti, patnje. Za nosiocima svega onoga što smo mi sami, za onim što smo proživeli, i proživljavamo. Glumci najviše liče na nas same jer smo imali tu privilegiju da kroz njih doživljavamo nebrojano puta sebe.

Sa njihovim odlaskom čini nam se kao da nas je napustio neki naš stari poznanik…

Pisce čitamo, pesnike zamišljamo, pevače slušamo, ali glumce i čujemo, i vidimo, i doživljavamo uvek iznova, i iznova kroz 1001 katarzu koju smo prošli zajedno sa njima. Oni su tu, pred nama, ulaze nam u dušu, njihov duh nas prati, mi postajemo oni, oni postaju mi.

Koliko je samo bolelo kada je otišao Zoran Radmilović, Bata Stojković, Danilo Lazović, Miloš Žutić, Pavle Vuisić, Bora Todorović, Nikola Simić…

Glumci su apostoli jednog vremena, najbliži istini zato što su zastupnici svih mogućih istina. Svuda su, i u svakome. Svi ostali imaju neku svoju liniju, dok jedino glumac živi u svakome, i igra svakoga, za svakoga.

Glumci su najbliži duhu kreacije jer stvaraju u trenutku, pred svedocima, dovodeći oživljavanje nečega što ne postoji do savršenstva.

Oni najveći ne glume, oni su to što igraju. Tada prestaje gluma, i tada počinje život.

Takav je bio i Dragan Nikolić. Uvek drugačiji, a uvek isti. Gospodin. Šarmer. Šmeker. Boem. Beograđanin. Ljudina.

Malo ko je delovao tako realno i harizmatično na malom ekranu kao što je bio on.

Dok razmišljam o njemu prisećam se i njegovih kolega, Ljube Tadića, Steve Žigona, Bekima Fehmiua, Đuze Stoiljkovića, Josifa Tatića, njihove pojave na sceni, ili na filmu. To je to. Iste sekunde im veruješ, zaboravljaš da je to samo iluzija…

Pisci stvaraju pomoću reči, pevači pomoću glasa, slikari pomoću boja i linija, a samo glumac objedinjuje sve umetnosti u trenutku, i stvara život koji može da se dodirne, i oseti.

Upravo je to decenijama unazad radio Dragan Nikolić, sa njim su se rađali novi svetovi, uvek nove priče čiji je kreator, upravo danas, otišao u legendu.

Legenda je otišla.
Leganda živi.
Slava mu, i hvala mu.

Još jednom – doviđenja, ali ne zauvek, toliko toga ste stvorili da ćemo se sretati mi još. Još puno, puno, puta.