Piše: Dušan Gojkov

Moj pokojni otac je koristio jednu staru, glomaznu plavo – belu pisaću mašinu marke Olympia. Među stvarima koje su ostale od dede sa očeve strane, pronašao sam veoma tešku, crnu pisaću mašinu marke Remington, a deda sa majčine strane je imao, u to vreme veoma retku bugarsku ćiriličnu pisaću mašinu Marica, kojoj velika slova nisu radila baš kako valja.Trebalo ih je pritisnuti baš “muški”, i držati dugo da bi se slova uopšte pojavila na papiru.

Takvu istu sam godinama docnije video kod Jovana Pejčića – ni njoj velika slova nisu bila baš u funkciji. Valjda je čitava serija, pravljena za Jugoslaviju, imala istu fabričku grešku.

Po raznoraznim redakcijama, u Radio Beogradu, „Politici“, „NIN“-u, Yutelu, Radiju B92, kucao sam na svakakvim pisaćim mašinama. Ali, jedna marka je bila neuporedivo grozna, i skoro neupotrebljiva: sarajevska mašina Unis. Za nju vam nisu bili dovoljni prsti: ako ste želeli da otkucate tekst, valjalo je da sa sobom imate komplet malih čekića. Preterujem, jasno. U svakom slučaju, ružniju, tvrđu i neupotrebljiviju pisaću mašinu nisam video ni ranije ni kasnije u životu. Sećam se kako smo, nakon svake konferencije za štampu u Međunarodnom Press centru svi trčali ka prastaroj mašini marke Biser, da ne bi u svojim redakcijama morali da se „tučemo“ sa Unisovim mašinama.

Moja prva pisaća mašina, prva samo moja pisaća mašina bila je jedna sićušna, putna Hermes-Baby lepotica, naravno, polovna, koju sam kupio za „ondašnjih“ 50p na buvljoj pijaci Portobello Road, u Londonu.

Za divno čudo, imala je naš, južnoslovenski kodni raspored (gornji red qwertzuiopšž, srednji asdfghjklčć, donji red yxcvbnm,.-).

Valjda zbog štednje prostora, na tastaturi je nedostajalo slovo „đ“, tako da sam morao da koristim „dj“; umesto nule veliko slovo O, a umesto jedinice malo slovo „l“.

Mat sive boje sa srebrnastim prelivima, u koferčiću od crne lažne kože, težine oko četiri – pet kilograma. (Nikad je nisam merio: dame se ne pitaju za godine i kilažu.)

Svoje prve pesme, prvu zbirku priča, i svoj prvi roman napisao sam na njoj, prekucavajući i po deset, petnaest puta isti, samo malčice ispravljen tekst. Dosadan posao. Ali – sve je to išlo „u rok službe“.

Danas, kompjuteri omogućavaju razne ispravke, premeštanja pasusa, brisanja, dodavanja delova teksta iz sasvim drugih dokumenata, dopisivanje… pre nego što se uopšte i stigne do „papirne verzije“. Ali, ipak tu nešto nedostaje. Pokojni Bora Pekić se jedne večeri u Akademijinoj knjižari, pred sad već takođe pokojnom Desankom Maksimović (izvinićete što sam zaboravio koje godine to beše) žalio da mu se dešava da, pošto sad ima mogućnost da računarom „pročišćava“ napisano iznova i iznova, to pokatkad dovede i do besmisla: do potpuno sterilnog teksta koji je nit’ čitljiv, nit’ zanimljiv, nit’ je više ono što je pisac na samom početku zamislio.

Moja “Hermesica” je proputovala samnom dobar deo sveta: nismo bili zajedno samo u Australiji i u Japanu. Voleo sam tu pisaću mašinu. Često sam čak u nekom drndavom autobusu, vozu ili džipu preko nje stavljao poseban peškirić koji mi je izvezla pokojna baba Soka, pa na peškirić glavu – i tako spavao.

Tastatura moje Hermes-Baby mašine nije mogla da se poredi ni sa jednom današnjom računarskom tastaturom. Ona je bila mekša, bešumnija, i reagovala brže čak i od tada najboljih električnih pisaćih mašina.

Posebna lepota te Hermes-Baby mašine bio je njen miris: pomešan “parfem” mašinskog ulja (uvek sam sobom nosio bočicu ulja za podmazivanje i dve četkice za čišćenje) i, posebno, crne Pelikan trake za pisaću mašinu koju sam koristio godinama.

Koliko puta sam, ne znajući šta da napišem (poznati “sindrom praznog papira”), otvarajući kutiju svoje Hermes-Baby, osetivši taj miris, u glavi tačno formirao prvu rečenicu teksta…

Ipak, o indigo papiru, koji je bio neophodan ukoliko ste želeli da otkucani tekst imate u jednoj ili dve kopije (fotokopir aparati su tada bili retkost), neću da pričam. Hajde što je, kad pišete mnogo teksta, dosadno stalno ređati papir, pa indigo (na pravu stranu), pa papir, pa indigo (ponovo na pravu stranu), pa papir… na pisaćem stolu je uvek morao da stoji i paketić vlažnih maramica, inače bi i tastatura uskoro bila musava. A da ćete se vi uprljati – to je apsolutno sigurno.

Pokatkad bi me, priznajem, strahovito mrzelo da uopšte koristim indigo, tako da mi se desilo da sam čitavu jednu knjigu – Patetična poezija: džez roman – otkucao u jednom jedinom primerku, predao ga svom izdavaču, koji je rukopis, naravno, zagubio.

Naravno, tu knjigu nisam pisao ponovo; to ne bih ni mogao da učinim: napisao sam Opšta mesta, roman koji je samo tu i tamo podsećao na Patetičnu poeziju. I – predao ga drugom izdavaču, jasna stvar.

Sećam se i koliko puta sam se iznervirao, isprljajući se do laktova, menjajući traku. Ipak, uvek bi me smirivala anegdota o Virdžiniji Vulf koja je, nakon nekoliko uzaludnih pokušaja da promeni traku na svojoj pisaćoj mašini, najzad, sva musava ustala od stola, elegantno bacila staru mašinu kroz prozor (bukvalno), potom otišla u dućan sa kancelarijskom robom i kupila potpuno novu, sa već ušniranom trakom. Ja to svojoj „Hermesici“ nikad ne bih učinio.

Moja mašina je „zagubljena“ – zapravo nestala u jednom ishitrenom povlačenju novinarskih ekipa iz Luande, juna 1990. godine, pred kraj UNAVEM mirovne misije.

Iskreno, nikada je neću prežaliti.

Ipak, glupavo se nadam da je ipak neko u Angoli i danas koristi: nekad su se stvari pravile tako da potraju i duže od životnog veka vlasnika – a uveren sam da bi ova „Hermesica“, lepo mažena i pažena, trajala i dobrih tri stotine godina.