Piše: Elis Bektaš (Facebook)

“Nijedan čovjek na moj život nije imao takav utjecaj kao Radovan Karadžić. On je odredio gdje ću živjeti – ili preciznije: gdje neću živjeti – odredio je osjećaje, svjetonazor i karakter ljudi koje ću zbog njega napustiti, odredio je što ću, kada i koliko o njemu misliti. Da nije bilo njega, danas bih bio drukčiji čovjek.”

овое почетак пошљедњег јерговичевог текста у коем он свима нама објашњава ткое био караџич и шта то ми мислимо о караџичу.

е сад, настрану караџич, свакако га нисам канио помињат јер да су сви веч казали све што се оњему имало казат, ал морам признат да су оне уводне јерговичеве реченице нешто најпоштение и најискрение штое он уживоту написо. можда он то и несхвача до краја јер дае јергович у више наврата потврдио дае наћитан а приглуп ал овим је оставио неизнуџено признање да он ние никакав писац веч управо оно што вам ја, драга џецо, стално говорим – писац писмених задача и других састава на задату тему. јерговича у том писању нема, све је то плиен његових краџа по туџим успоменама и по старим новинским издањима. а неморе се бит писац ако ту нема чоека ко вољног бича и акое чоек само марионета. то што јергович зна право пис напамет, тое за сваку похвалу и за петицу ушколи ал то за књижевнос никаквог значаја нема. срање од текста нече поправит правилно уметнути зарези и велка слова ментута тамо џе треба

ал јебат то, има такиех што знају џе треба метнут зарез колко хош, негое дошо вакат да се објасни чељадима да оно што миљенко пише нема никаквог значаја за књижевнос и дае то го курац од мишљења кое се ни полу корака неодмиче од оног школског. хочу реч, нема код њега ништа аутентично, чак и она покрадена сиечања уметне у свое писмене саставе на веч виџен и предиктиван начин и извуче закључке кое могу и домачице извуч ал их домачице неизвлаче јер да имају преча и важниа посла у животу и иначе. једино аутентично код јерговича његовае љубав за сендвиче

а то штое јергович популаран и што се ко синусни полип растего по књижевној сцени посјугословенској, то неговори толко оњему колко о нама ко о немислечим говнима коима се свашта море продат под умиетнос. па и хињалук коим јерговичево писање обилуе. а морате разумит дае сажаљење погубно за умиетнос јер да оно приечи да се види чега све има у неком диелу. хочу реч, знам ја дае некима од вас жао јерговича кои је претрпио разне недаче у животу ал управо то што га жалите не да вам да видите какве све гадарие и глупости он мече у свое писмене саставе. уосталом, кога боли курац за његове недаче, ко да и други немају свое недаче. нашта би то личило кад би свак написо роман због умрлог чаче ил матере, морала би библиотека бит веча од бара

да недужим више џецо, хефтае тек почела, морачемо учит и друге ствари, учите сами мислит и скупљајте властите успомене. па вам онда нече јергович моч продават муда под бубреге. и схватичете дае инсан кои се диви и андричу и меши и крлежи уствари инсан кои се диви власти и мочи а ви му само доџете ко испомоч, да се на вашим раменима попне до њих. то што он ко бива критикуе и влас и моч, тиме се вала нечу бавит, да и сами схватите колкое то погано и приетворно ублехарење нетреба вам никакво знање, довољное само да мало укључите мозак

јергович текс завршава сљедечим риечима, прие њих исписујучи свиедочанство властитог шовинизма и ксенофобие за кое че неки меџу вама мислит дае то памет јер да сажаљевате јерговича па зато неморете схватит какве он говнарие пише

“Književnost je stvaranje svijeta nanovo. Radovan Karadžić neće stvoriti nijedan. Književnost je jedini njegov zatvor.”

реко сам веч да нечу о караџичу, само чу казат да муе требало дометнут бар још годину на казну штое очеро јерговича из сарајва и омогучио му да се лажно преставља ко писац

ја незнам хочел караџич нешто створит у књижевности ил нече. и гори су од њега писали, неки чак и прилично солидно. књижевнос нетражи племенитос веч искренос. ткое море понудит, његово че диело бит занимљиво читат па дае најгори инсан на дуњалуку

зато јергович, вишеструки повратник у диело краџе туџих успомена, нече створит ништа у књижевности. књижевнос њему можда ние једини затвор, ал је она њему једино затвор