Upravo tada dolazi do duševnog spoja i uzdaha oslobođenosti kada se izađe iz tesnih okvira svakodnevice. On, napokon, može da se otvori pred nekim, i priča, bez ustezanja o svom životu, i ona oslobođena svih dnevnih uloga koje mora da igra, progovora, najzad, kao žena.

Glasovi su im drugačiji. Nekako smireniji, lepši, obojeni smislom, nenametljivošću i razumevanjem.

Upravo taj noćni zagrljaj podrške dvoje kojih se vole je suština ljubavi.

Ne seks kao vid fiziološkog pražnjenja, nego baš taj noćni spoj koji dovodi do rasterećenja i daje mogućnost čoveku da sve kaže.

Sve ono što mu stoji na duši, i što ga opseda.

Tada ljubavnici postaju saborci i duhovni partneri koji svojim ličnostima staju jedno uz drugo. Ali ne formalno, nego suštinski, do kraja, što se i oseća. Podrška pre svega, prava, iskrena, obostrana, koja zrači razumevanjem i toplinom.

Koliko je samo divnih razgovora vođeno u ponoć. Kada se umesto sna probude potisnute misli i oslobodi sve ono neizrečeno. On, odjednom, prestaje da bude onaj neustrašivi muškarac, najbolji u onome što radi, a ona prestaje da bude nedodirljiva žena.

Progovaraju njihove prave ličnosti, pomalo nežne, pomalo nesigurne iz kojih, u punom sjaju, počinje da zrači poezija njihovih unutrašnjih bića.

To je i smisao ljubavi. Kada imaš sa kim da je deliš, i kada si dovoljno posvećen nekome da možeš da ga slušaš, raduješ i voliš.

Ljubav oslobođena sumnje, i prisutnost oslobođena strahova da će nešto loše da se desi.

Neće.

U zagrljaju jedno drugog ste potpuno sigurni.

Sve što vam nedostaje imate u onom drugom…