PTICA KOJA JE ZABORAVILA DA PEVA

Stavi čovek pticu u kavez i nije mu jasno zašto neće da peva.
Kaže – hranim je na vreme, dajem vodu, ali neće ni glasa da pusti.
Tamo odakle sam je uzeo, pevala je non–stop, a kod mene ništa. –
Objašnjava mi da je tamo bila u kavezu, velikom, i da ih je bilo mnogo više.
Ne razume zašto sada neće da peva kada ne mora ništa da deli, sve pripada njoj.
Kod njega je, sećam se, bila zatvorena u malom kavezu, na zidu, u zagušljivoj sobi, prepunoj buke od TV-a.
Jutros mi kaže da je ptica uginula, odjednom, ponovo nije mogao da shvati razlog.
Kaže da ga je samo namučila poslednjih meseci što je morao da je hrani, a ni glasa da pusti.
Još kaže da joj je želeo najbolje, ali da se loše ponela prema njemu.
Posmatrao sam dok je nosi onako malenu i baca u kantu za đubre, bez ikakvih emocija, kao stvar.
Razmišljam o tom čoveku, navodnom ljubitelju ptica i glavom mi prolazi
– Očigledno nije imala nijedan jedini razlog da zapeva. –
Slično je i sa ljudima koji su prestali da žive pevajući zbog nekih svojih kaveza.
Niko nas, izgleda, ne ubije kao oni koji nas navodno vole i žele nam najbolje za naše dobro.
To naše dobro je, u stvari, kavez u koji nas sazidaju i ne puštaju.
I daju nam ono što misle da nam treba, a ne ono što nam je stvarno potrebno.
Zato nema pesme, a duša plače.
Zato nema života, a život prolazi.
Tu je, a nema ga.
Kao ptica koja je zaboravila da peva.
Kao čovek koji je zaboravio da živi.