Piše: Blažo Davidović

Peglao peškire. Stavim na nos, ne miriše. A neš, majčin sine, kugo korporativna, ne budi ja lin, pravo u samoposlugu, mjesto zločina iz lanca marketa “Voli”.
– Dobar dan.
– Dobarrrr dan, kako ste?
– Hm…Vidi, malo misto, malo mjesto, nikad mesto, svak svakog zna, svi o svemu znaju sve, sviđa mi se to.
– Pa dobro, dobro…- u laganoj konfuziji je blagajnica.
– Kupujem redovno Orvel, a sad sam se naljutio. Ne miriše!
– Ornel?
– U redu, Ornel… Ne miriše Ornel!!
– To je omekšivač.
– Moji peškiri su tvrdi.
– Rekli ste da ne mirišu.
– Ne!
– Možda ste prehlađeni.
– Prehladila ti se majka dabogda! Di je šef? Oću samo da se kupci informiraju da ne miriše, znan da ga ne mogu vratiti. U Engleskoj bi ga glatko vratio i pare dobio natrag.
– Idite u Englesku.
– Kad moji dođu na vlast, sve ćemo vas pohapsit. Vratit ćemo male, slatke, porodične dućane, familijarni biznis, sa smokvama tete Ane iz Malog Mokrog Luga, vratit ćemo Crni Bik, tako ćemo vas omekšat da je to čudo jedno.