kažem ludilo i eto tebe 

kad sam bila klinka
mislla sam da autobusi koji voze na more
spavaju na stranu da odmore od dalekog puta
i brala sam travke i lečila lutku iz italije
koja je govorila mama predveče vrlo hrapavo
mesila kolačiće od zemlje da nahranim ptice
što bi mi kosu zamrsile praveći gnezdo
ludilo jedno načisto
a pre neki dan skužila sam
da taj autobus nikako nije slučajan u poretku stvari
dovezao me je odmoran do tvoje barke
travke sam posložila u latinicu da ti kupim jezik kojim me pevaš
svako božje jutro rečima
morao sam čitav ovaj jebani put da predjem da te nadjem
i sad perom umočenim u razmućenu zemlju
pišemo neku kuću bolje od tih tvojih ptica
preselila si se u moju priču
devojčice sa fotografije tvoga oca
koja drži u ruci kišobran od cveća
i rasteruje mrak iz moje iskapane duše
još od onda poznata mi iznutra
još mi samo kaži još
i eto me medj tvojim igračkama
ja pokorni lutak