Piše: Blažo Davidović
Pravi se važan i tvrdi da je njegov šešir izrađen od slonovog uha. Jadan slon. Kakav tragičan kraj. Mučiš se, vučeš onu surlu, odgajaš sloniće i sve, i završiš na glavi Peđe Grabovice. Pitao sam ga šta ima novoga u Grabovici, nakon što me odbio slušati o monopolu, korupciji, diktaturi i mračnom režimu.
– Krava bježala od cigana, survala se niz među, pa krepala.
– Jel tebi to važnije od strašnih društvenih pojava?
– Sve je ionako gotovo. Stara proročanstva.
– Šta?
– Kinezi dolaze. Ima ih ki mrava. Ja ću pobjeći na Njeguše… Na gore Krstačke, umirit ću se ki mrtvac u kolibi sestre moje pokojne prababe, neću disat, ni pomicat se. Ako dođu, da me ne diraju, da me pušćaju jer se ne mičem i, ako bog da, da nekako preteknem.
Njegov je red da plati kavu. Digne se pa čeprka po zadnjem džepu, izvadi jednu novčanicu od pet eura i kad se konobar približio, Peđa krikne ko jelen na proplanku:
– Viđi, viđi! Broj zapisan, viđi, telefonski broj imam na njoj zapisan, ne mogu ti sa ovom platit! A jedina mi je.
– Peđa, ne pizdi, nego plati. Prepiši broj.
– Daj kemijsku đaole maniti, vi piskarala ste sve uništili, lajete i lažete, svađate narod.
Kad smo izašli iz kafića uhvatim ga za šešir:
– Od uva, kažeš? Jebote slon.
– Jebo tebe.
– I ta krava, šta je krepala, zašto je bježala od Cigana? Tako joj i treba. Jel smrdi?
– Ko
– Krava, bogati… Di je sad?
– Ko?
– Krava krepana. Jeste je sahranili i doveli dva popa da prde, da se čuje do neba?
– Ne znam. Idi po nju pa je zakopaj u svom vrtu.
Slonovo uho ode da se istušira. Kupa se svake druge subote, trebalo – ne trebalo, a ja pogledam u ribare koji vade mreže.
I padne mi na pamet, da…
Svi smo u mreži.
radio gornji grad 
