Piše: Blažo Davidović
A u vrtu ljubavi, svi smo ubavi. Eto, ti si, jube moja, ti si moja hortenzija, moja orhideja, tratinčica i ruža, ona crvena, i žuta, i svaka, i miris, da, i miris… Ne mirišeš na ruže. One mirišu na tebe. Vidiš, to sam ti govorio prije: moraš na sebi raditi, samo kad izgradiš sebe, kad se formiraš kao ličnost, samo tada ulaziš u vrt ljubavi.
A tu smo svi ubavi.
Gube se tjelesne predispozicije, nema više fizičkih karakteristika, nitko nije klempav, ni mali, ni debeo, ni premršav, nitko nije krezub, bubuljićav, ćelav… Glupo je da ti srce cijeli život zavisi od deset centimetara njegove visine, a njemu od obujma njenih grudi, ima li većeg poraza u životu, težeg besmisla? U vrtu ljubavi svi slušamo vrtne patuljke. Najtevolin, slijedi cvijeće, prati miris i dolaziš pred sudbeno vijeće vrtnih patuljaka.
Samo zatvoriš oči i tu su. Religija nije u tome uspijela: nema tu popa, ehej, nema te mise, ništa te tome ne može naučiti, to je kao vožnja biciklom, jednom sama naučiš i nema više padanja.Samo ti, samo mi u tome možemo uspijeti. Tijela samo nosimo. U ljubavi nema profesionalnih majstora, nema mentora, profesora i eksperata, mudraca i velikana, tu smo svi mali, svi smo samouki.
Amateri i ništa više.
Ljubav učimo, darujemo, gubimo, poštujemo, klanjamo se njoj. I uzdišemo.
I vrtni patuljci, o da, i oni uzdišu. Za tobom.
Kažem ti, tu smo svi ubavi.
U vrtu ljubavi.
radio gornji grad 
