Piše: Blažo Davidović
Ne postoji jebačkije nacije na planeti. Koliko puta smo našim vladarima jebali mater, to je čudo jedno. I čisto me stid, iskreno da priznam. Jer, i ja sam dao svoj skroman doprinos tome, svih ovih destruktivnih godina. Nisu te žene, te majke, ništa skrivile.
Doduše, jebemo i oca, spominjemo razne porodične veze, potomke i pokoljena, kreativnost u psovanju nam je fascinatna i impresivna. To je umjetnost. Nije nekultura, nego je to čista subkulturalna i postmodernistička, originalno balkanska umjetnost.
Ali, to je sve što nam je ostalo. Sve što možemo. I koliko god da smo nemoćni, jedno uvijek možemo: jebati mu (njoj ili njemu) mater i oca i sve po spisku.
I kad to kažeš, vulgarno je i neprimjereno. Djecu tome ne učimo. Zato se i stidim. U svoju obranu, ako mi dopustite, rekao bih samo to da sam ja pukao i amen. Nema me, ćao bato. Pa su mi stradali živci. Nisam staložen. I ne mogu ja sto puta na dan vadit enciklopedije i pisat otvorena pisma gospođi ovoj, gospodinu onom. Evo analize i edukacije, eto moje dedukcije, evo moje komparacije…Oni me tako brzo jebu u mozak, u džep, jebu me u uši, u oči, čak mi je i miris stradao, jebu me da je to svjetski rekord. Svaki dan, ali baš svaki dan.
I ja samo uzvratim, kao za pozdrav: jebenti mater!
Ali, rekoh, žao mi je. Ispričavam se.
I ujedno im jeben mater!
radio gornji grad 
