Piše: Doris Pandžić

Večeras sam doživjela čudnovati susret u DM-u. Izgubljena u policama kozmetičkih preparata za sve i svašta u kojima mi se činilo da ne pronalazim ništa, zaobilazim policu i uspješno mimoiđem nekoga. On nakon dva koraka zastaje i neodređenog izraza lica kaže: “Skoro smo se sudarili.” Ja ga gledam – mlad lik, izuzetno mršav, malo čudan – i zaključim: mislim da ga ne znam. Glupo kimnem i nastavim izgubljeno blejati u novu policu kozmetičkih preparata za sve i svašta. On i dalje stoji i opet ponavlja: “Ali, skoro smo se sudarili…” Ja ga opet pogledam i kažem: “Aha… Ma nema veze…” On tad složi izraz lica kao da samog sebe pita što se to upravo dogodilo i odlazi. Vraćam se pred onu prvu policu i, misleći da sam pronašla preparat za nešto što mi treba, razmišljam: “Možda sam mu se trebala ispričati što smo se skoro sudarili?” Putem do blagajne vidim ga nekoliko polica dalje kako zadubljeno proučava deterdžente i tad mi na pamet pada misao: “Čekaj, čekaj… što ako je on taj moment iz svoje perspektive vidio kao onaj trenutak romantike iz američkih romantičnih komedija – znate ono – dvoje se sudari, ode na cugu, oženi i dobije dvoje djece?” Odmah sam refleksno, u zaletu, s police dohvatila paketić kondoma i upadljivo ga stavila posred trake na blagajnu. Kad je romantika u pitanju, nema bolje prevencije od toga.