A ne znam ni običaje. Stare, narodne. Ritualne. Ima neka,ka, jabuka na glavi, ne znam sad, pa se puca bogtejebo datejebo, di ću ja pucat, ubit ću nekoga od svatova.Čak i sebe da nagrdim. Ovi iz “Pobjede” jedva bi dočekali: “Dežurni društveni kritičar sam sebe ranio na svadbi”.
Ne znam ni plesat. Ono, kad dižu noge, pa poskakuju, jel se oro zove?
A šta ako neko iz plemena, samo zato jer želi biti poglavica, mene lažno optuži da švrljam uokolo?
A ja dobrica samo takav?
Pa me traže po Crnoj Gori. I šire. Zamisli, živiti sa tom činjenicom: traže te Vasojevići!? Pa se ti, kume moj, debilu mali i splitski pizdeku, pa se ti sakrij, aha… Evo, sad sam protnuo i oznojio se. Muka mi je i od primisli.
Biži ča, ludi su i amen.

A ovako kržljav, star i žgoljav, najviše se bojim da ne uletimo u neku drugu svadbenu povorku. Ja sam za dijalog, razumiš? A ovi tvoji bi trenutno popizdili. I ove druge bi pobili. Naši su, naši, rekoh ti ja, vikao bih poslije trijumfalno.
Doduše, ono kad je Vasojevka svaka fina, bez pudera i karmina, to znam, znam nešto, ostale stihove ću blefirati. Znam i ono sa vodom, nešto malo, onu himnu državnog vodovoda, premda nikad ne kužim tko je popio vodu, konji ili svatovi, nekako mi je misterija.

I da znaš, i ja sam poglavica. Sa dva pera na glavi.
Jedno piše tebi. Drugo o tebi.