Postaju puki formalisti, zlopamtila, zakerala najgore vrste, skriveni iza pravila, zakona, normi.

Teško se oslobađaju “starih” slika o sebi koje ih prate i zato imaju stalnu potrebu da dokazuju svoju “ispravnost”, “poštenje”, “stručnost”.

Oni opsesivno postaju vezani za svoj položaj, zidajući tvrđavu oko sebe, svodeći ono što rade na nekakvo božanstvo.

Preko noći ti ljudi koji su osećali da su niko i ništa, uvek inferiorni u odnosu na druge, distancirani, preplašeni od bilo kakve dublje interakcije, postaju neko i nešto kroz posao koji obavljaju bolujući od manije vlastite veličine.

Znali su, još tada, da je položaj jedina sila preko koje će moći da vladaju, da nadomeste višegodišnje poniženje kojem su bili izloženi, kao i ličnu inferiornost koju su osećali.

Postaju autoriteti, počinju da sprovode svoju samovolju i da, naravno prividno, nadoknađuju ono što su godinama gubili.

Najinferiorniji se prikazuju najsuperiornijim a najmanji se prikazuju najvećim.

Najzad, nakon višegodišnjeg odricanja, prećutkivanja, imaju moć i ugled u svojim rukama kojim mogu da se svete i iživljavaju. Duboka osujećenost i uskraćenost pretvara se u neprekidno dokazivanje nadmoći.

I sve to uz formalnost dovedenu do ludila, bolesnu nadmenost, ambicioznost na štetu drugih i lažnu vladarsku samouverenost.

U međuvremenu su stekli određene privilegije i status regrutujući svoje sledbenike koji će im se pokoravati i ništa njihovo neće dovoditi u pitanje.

Uz sve to ide i negativna selekcija, odabir podobnih, osvetoljubivost.

Osujećeni se okružuju osujećenima…
Lojalni stvaraju lojalne…

Budi se želja za revanšizmom i nezaobilazni skriveni poriv da se u korenu saseče sve ono što je drugačije, što odskače i preti da ugrozi njihovu vladavinu.

U pravu je onaj za koga oni kažu da je u pravu, istina je ono što oni kažu da je istina i tako u nedogled.

Na prvi pogled se čini da se radi o ne znam kakvim ličnostima dok se, u stvari, radi o jednoj dubljoj emotivnoj povređenosti. Teškoj, koju ništa ne može da ispuni osim da potvrđuje svoje frustracije iživljavajući se na drugima.

I na kraju, taj neko, do juče skriven od svih, preplašen sveta i života, počinje da ti zagorčava život i to svesno, bez razloga, distanciran, hladan, podmukao, kao besmisleni zid koji samo stoji pred tobom, smeta i ne služi ničemu.

Kada bi mu neko objasnio da treba da se rastereti i pusti ljude da žive, svima bi bilo bolje.

A njemu ponajviše jer bi se oslobodio pritiska koji sam sebi stvara…