Piše: Blažo Davidović
A onda su oni iza nas, znaš već kakvi su Talijani, vikali “Jugozlavia, aaaaa… Jugozlavia, dupla zica, dupla zicaaaa!”, jer padala je kiša i Trst je bio siv, i mutan, i Ponte Rosso uronjen u tvoje kese,” par dolčeviti i rebe sa tirakama, rimljanke i karte za trešetu, padala je ta bljuzgavica i nismo kupili lumbrelu. Potrčali smo malo i stali ispred neke picerije. Stakleni krović poviše nas. Gomila pridjeva, draga moja, potpuno me blokirala. Dobra samo tako, pametnica svakako, školovana, duša jedna velika, tiha i mirna, samozatajna, pažljiva…Prijatelji najveći. Pokazala si mi svoje fotografije i ja sam pretrnuo. Nešto se okrenulo u meni. Disao sam normalno. Kao da je sve normalno.
Sad je to smiješno, sad je to naivno, sad te fotke mogu i u bibliju ući, ali onda… Onda je to bilo hrabro i nadasve erotično i bila si sve samo ne ono sadržano u tom dugom nizu lijepih, pozitivnih pridjeva.
Bila si, o da, i zgodna. I seksi. I meni je, zamisli, trebala fotografija da to skužim. Kao da nisi bila tu, kao da nismo vozili od Splita do Trsta.
Ali ruka nije krenula. Nije, jednostavno nije, nema razloga, bez objašnjenja. Nisam komentirao. A trebao sam, baš kao i onaj pop iz filma Živka Nikolića otvorit dušu i izblenut se…
Pa što bude.
Dupla zica, aaaaa Jugozlavia, dupla zicaaa…Često se toga sjetim.
I bude mi žaj.
radio gornji grad 
