razgovor za četiri oka i dve duše

kupi mi dušo za rodjendan igračku fiću
pa kad budeš sa mnom da ga vozim po tebi
i da te golicam sa četiri točkića
do suza da te golicam
i još ponečim
da mi budeš žena koja se smeje
to mi kaže
a ja ćutim i pišem mu rodjendansku pesmu
za dan kad njegovom ću biti nevestom
što u fići će da je vozi
a da joj leti kosa
i miluje njegovo nevino lice
i plačem još pomalo
što ranije nisam umela da ovako dobro vozim
a pesmu
nju ću da zalepim na staklo
da je peva dok se po meni nižu točkovi smelosti novoga doba
i sada evo nas u šarenom hladu izmedju brda častimo se
trista sam puta umrla za tebe
trista si se puta rodio za mene
i ova torta što je jedemo napravljena je u šipražju večnosti davne
kaže mi da ličim na mitsko biće
tvrdim da je to posledica dobrog ukusa vina što mi klizi niz butine
i posledica sve naše nerodjene dece što su maštala da se volimo
ovde nema mesta suzama kažem
nema kaže
idemo mi kao dva kamena čiji se krik razleže do postolja
na kojem stoje naše pomešane glave
i naše svetlo je naša tama kroz kosti što ječi stihom
gde smo bili kad smo bili normalni
gde smo slavili rodjendane kad nismo bili ovakvi kakvi smo
usamljeni zajedno ogrnuti ptičjim cvrkutom
u dva grada koje spaja jedna reka
pruži ruke mili
da se nacrtamo u prošlosti koju nismo pogazili kao reč
što sa našom krvlju teče na jug
jer svi putevi vode na jug naš nasušni
uzmi nas za sreću i prebaci u sutra
da odlomimo parče muka
skotrljaj nas u tom fići
do naše postaje
do naše postelje
zaustavi nas u ovo sada
u ovaj rodjendan