Piše: Blažo Davidović
Jer, neke ljude dobiješ na dar, a tek onda ih moraš zaslužiti.
Poklonio mi “mercedes”. Onako, skoro šutke, bez patetike, bez teatralnosti, sve kao normalno, sve kao obično, provučeno kroz finte dnevne rutine.
A pješak sam pola godine i gotovo se navikao. Nekad i kiša pada, a Milo i Peđa ne uspijevaju doći po mene u cik zore, pa pješaćim dva kilometra do Petrovca, onako mokar i preponosan, u mazohističkom treniranju donje granice dostojanstva. Desi se, znate, stane i neki auto, vozi neka žena, poznaje me, poziva da uđem. Nasmijem se i odmahnem rukom. Kao, ne pješaćim ja jer moram, nego mi je ćeif. Udišem žukovicu, brojim leptire i ptice, zamislim se i vrtim filmove bezobraznih glavnih junaka sasvim sporednih priča. Žestoko ljubavnih.
A bilo je to nekako s proljeća, s kraja osamdesetih, tip mi bacio ključ od auta na stol u kafiću Club 3 na splitskom Mertojaku. Club je držao moj kum Zoki – Zoran Šušnjara, sav od duše sazdan, srce mu je srednje ime, mađioničar od konobara. Tu mi je bila kancelarija. Jebeš redakciju. I velim, taj lik, jedan od prvih protagonista sumnjivih splitskih “privatizacija”, o kojoj sam, valjda posve benigno i naivno, onako mlad i neiskusan, zelen ko zelen bor, pisao u novinama, bacio mi ključ od auta. Zahvala, veli on, parkiran je ispod, kraj autobusne stanice. Papire ćemo srediti naknadno.
Trenutno sam popizdio jer tad sam bio ekstremno nervozan. Ključ nesuđenog auta ostavio sam na stolu, platio piće i demonstrativno otišao. Stanovao sam pet metara dalje i doma se žalio Skojevki da me tip pokušao podmititi.
– Jel? Ma šta kaeš? Koje auto je bilo?
– Ne znam. Odmah mi skočio živac.
– Jesi pizda. Možda je bija mercedes.
– Neka je.
– Pa bi moga vatat ženske, vlajne padaju na merđu.
Uvik je nalazila situacije za opalit po meni.
Ali, da nije bilo te situacije, ne bih na poklon danas dobio mercedesa. Sve je vezano, hodamo sumanuto sa rukama punih kesa, u njima su razna čudesa i poneka blesa, i sve tu ima, od ljubavnih udesa do mercedesa.
Dosta su me vozali.
Sad ću se malo voziti. A onda parkirati trajno.
U sredinu duše tanane.
Jer,neke ljude dobiješ na dar, a tek onda ih moraš zaslužiti.
radio gornji grad 
