Piše: Tonka Alujević
Teško mi se zamislit kako misec dana držin daljinski, kotrljan se po kauču, grizen nokte, praznin pive i urličen. Navijačica san nikakva jerbo mi identifikacija sa kockicama, kružićima i križićima baš i ne ide. Uglavnon sve šta je čoporativno, plemensko ili grupno meni je u startu odbojno i slabo mi je od toga.
Šta se tiče baluna ka baluna znala san, nekad davno, sa zanimanjen pratit Holanđane. Meni su oni lipo igrali, dodavali duge balune i bila ih je divota na terenu gledat. Na utakmicu me odvelo dva puta. Jedanput kad je otac igra. Njega su inače zvali u Olimpiju, u Ljubljanu.
Ton prilikon, rekla san prijatejici koja je na tribine sidila do mene, kako ja uopće ne znan šta ovde činin i zamisli Katarina da te sad udre balun pa se privneš na kosti! Nije prošla minuta pogodija me jedan svon forcon, odnilo mi glavu i ja se izvrnen ka kanta.
Malo posli toga došla bit ekskurzija i zadnji su nan dan organizirali gledanje utamice na Poljudskoj lipotici. Igrala je reprezentacija Jugoslavije protiv Grčke. Mislin da je rezultat bija 4:1 za nas. Meni mater isplela đemper na mornarske rige, a kako inače tako izgleda grčka bandira i njiovi transparenti dobro me naši nisu naprobivali. To je dakle bija drugi i zadnji put.
Mase se grozin. Ne volin ni koncerte slušat po stadionima pa da su namirotvorniji altroke slušat pusta vriđanja i itanja svačega po travi. Bižin od događanja koja izazivaju nasilje, imaju političko-kriminalnu podlogu i od svega uz šta dobro pristaje pivska nekultura.
Mislin da su danas u nogometu najmanje važne nike dvi nacionalne vrstice koje trču od branke do branke. Davora Šukera san upoznala na vrhuncu njegove karijere, bija mi je gost na brodu par dana ali se ne sićan da je to meni predstavljalo neko izvanserijsko uzbuđenje. Kako izgleda Messi, Ronaldo, Ronaldinho, pojma neman. Ali…
Jedan dan, gledamo pape i ja doma utakmicu kad ujedanput neuobičajen i veličanstven prizor. Na ekranu pratimo potez svih poteza i od oduševljenja se itnen u plafon. Otac govori kako nije smija, nije sportski, to se ne radi, jebenti izgubit ćedu sad utakmicu, prvenstvo…A ja očarano gledan i zajubin se u čovika istoga sekunda.
Dostojanstveni Zinedine Zidan u napadu na onoga taljanskoga guzičara! Najprije ga je pogledon svojih pametnih berberskih očiju smanjija na veličinu i karakter spuža a onda je usljedija neopisivo artikuliran i originalan napad. Sjajni marsejski getanin maestralno ga je sašija. U momentu san vidila sve elemente baleta, koride i drame čiji je akter autentični muškarac za kojoga smo zaboravili da postoji. I na terenu i u životu. Onaj koji ne kalkulira, ne razmišlja šta će bit ako bude, zaštitnik, vitez, karakter. E da, Zizou je dokaz da koji put gledanje baluna ima smisla.
radio gornji grad 
