Ustavni rok za izlazak iz tehničkog mandata koji se očito mandataru usladio, još uvijek nije iscurio.

Piše: Božidar Andrejić (Al Jazeera Balkans)

Neočekivano dugo, a protivrečno odlaganje formiranja nove srpske vlade može se kategorisati nimalo „evropskim“ novojezikom, ali zato (ubi)tačnim retro-žargonom kao Vučićevo prenemaganje, „plašenje mečke rešetom“ i „tvrđenje pazara.“

Ustavni rok za izlazak iz „tehničkog mandata“ koji se očito mandataru usladio, doduše nije iscurio, ali je prolongirano iščekivanje novog (da li novog?) kabineta u velikom raskoraku sa prvobitno najavljivanom brzinom tog čina. Po svoj prilici, to oklevanje ima veze i sa ustavnom materijom, ali ponajmanje onom koja se tiče rokova za sastav vlade.

Suvišno je stoga i pominjati koje je sve rokove sam sebi davao i građanima Vučić obećavao, ali pod maglom te retorike vidi se suština. I to u nekoliko aspekata. Ponajpre, „tehnički premijer“ je sve te datume određivao toliko rezolutno, a i odlagao ih još samouverenije, tako da je konačni javni efekat ono što on iznad svega želi: malo se ko seća rokova, ali u pamćenju poklonika ostaje ta samouverenost i odlučnost. (Ja i kad sam sebi skačem u usta, činim to odlučno i beskompromisno. I učestalo!)

Najava „abdiciranja“ od mandatarstva

I ovih dana pojedini servilni mediji odredili su nove termine, vezavši ih za „visoke“ posete. Tako ispada da će vlada biti formirana možda i pre posete potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, najavljene za drugu polovinu avgusta. A do septembarske, valjda, posete premijera Rusije Dimitrija Medvedeva, uveliko će brojati trećinu od treći put ponovljenih „prvih sto dana“ vlade s Vučićem na čelu, ili na prvopotpredsedničkom pročelju.

Sam mandatar, posle desetak dana čamotinje i čak nakanjivanja da abdicira od mandatarstva (ja pritiske neću da trpim, neka to bude i neko drugi), u poslednjoj fazi, ove medijske rokove još i ubrzava.

Druga , iako tipično vučićevska prenemagalica, ipak vredna političke pažnje  jest u šibicarenju sa razlozima za odlaganje. Najpre je, sudeći po njegovim sopstvenim nizovima izjava kao natuknicama iz stranačkog vrhovništva, bilo reči o merkanju koalicionih partnera po kriterijumu sposobnosti da energično nastavljaju reformski kurs.

To je prošlo do te mere da  su pojedini potencijalni partneri , Dačićev SPS na primer, počeli da guču kao da će opet biti „uzeti“ u vladu.

Drugi stepenik je bio priča o pritiscima, pa su analitičari počeli da se bave čiji je veći – američki, ruski ili briselski, a Vučićev seizluk je istrčavao sa izjavama da njemu istovremeno pritisci i ništa ne mogu i čine ga jačim, a da, pak, Srbiju niko ne može da ponižava ili na njen suverenitet utiče. (Jer A. V. svakome u svetu zna da skreše!)

Ilustracija za moguće pritiske te vrste ipak je bilo- od neobičnog Putinovog kominikea da bi u vladi voleo da vidi i one koji poštuju Rusiju, preko poprekih pogleda Vučića i američkog ambasadora Skata koga Šešelj sa oduševljenjem i ponavljanjem oslovljava sa  – skot, do opanjkavanja njegove ekselencije u režećim tabloidima beogradskim.

No ozbiljanom čoveku ni ovo ne bi  bilo vredno pomena u zemlji u kojoj se, i to ne samo za vakta ove vlasti, svaki susret državnog vrha sa bezmalo bilo kojim ambasadorom javno uzdiže u rang prevashodnog događaja. Od knjaza Miloša i Rodofinikina i Hodžisa, pa do danas. (Za Tita ne važi!)

Kakva vlada na dan kukastog krsta

Na kraju, (a svaki kraj, pa i kao jezičku poštapalicu u ovim temama treba uzimati relativno!)  ali, opet, sa krupnim političkim implikacijama, ispalo je da pritisaka možebiti i nema, nego da je mandatar pritisnut brojnim međunarodnim i regionalnim problemima.

Tri dana pred kraj jula, on je te tegobe, da budemo lapidarni, locirao na – vidite šta proizvodi slučaj Turske, pa ovo u regionu, pa godišnjice srpskih stradanja u onom i ovim ratovima, pa ustašluk, pa Glavaš na Stepinca, ko „kec na deset“  pa „zabrane odlaska srpskim zvaničnicima u Srebrenicu, sutra je Glina…”.

Lid vesti  zbog koga smo uzeli za pravo da ovako lapidarno nabrajamo „težine“ koje pritiskaju mandatara glasio je: „Vučić je novinarima, upitan kada će biti formirana nova vlada, rekao da u danu kad se u Hrvatskoj pojavio kukasti krst i kada je poništena presuda Branimiru Glavašu, nije imao vremena ni da razmišlja o ministrima i formiranju vlade.“

Ciničan ton ove lapidarnosti, pak, proističe iz činjenice da priča o vladi u danu kad se „pojavio kukasti krst“, veoma podseća na svojevremnu aferu kad je srpski ministar policije optužen da je kao mladić obijao trafiku. Pa kad su pitali njega, ili beše Koštunicu o tome, a on izrezilio novinare brecanjem: „pitate me za trafiku na dan kad gori Hilandar.“

Hilandar se tada stvarno bio zapalio, i to je bilo nepobitno, a o sudbini trafike se dalje nikad ništa nije saznalo.

A dok se nižu ovi redovi eskalirala je i žestoka „suverenitetska“ verbalna paljba u trouglu Sarajevo, Beograd, Banjaluka posle posete Bakira Izetbegovića Novom Pazaru… „Feljton“ se nastavlja!

„Novu“ Vučićevu vladu, svakako neće zadesiti ni sudbina Hilandara ni nesrećne trafike, ali ovi primeri „plašenja mečke rešetom“, osim značaja koji sami po sebi imaju, jer ni međunarodni ni regionalni problemi zaista nisu za potcenjivanje, ukazuju na nešto drugo. Oni su zapravo argument da već treba imati, ozbiljnu, a ne tehničku vladu.
Ovako, teškoće zbog kojih je vlada neminovna, njen mandatar uzima kao razlog da se njeno formiranje odlaže. Jedino, ako faktor Bajden i posebno Medvedev ne presude da se tehnički premijer odrekne rešeta. Mečka ionako ostaje.

Istini za volju u „hrvatskom slučaju“, mandatar je načelno i verbalno preporučio mirnoću, pa je i sam emitovao. A, reče, umesto toga, mogao je da „psuje, što bi svi Srbi aplauzom proslavili. Ali, on to neće. Mada je efekat isti kao i da jeste. (Onaj sindrom:  kad se cepti, a govori – vidite kako sam miran. Zar ne vidite kako sam miran, ošamario bih svakog ko se ne slaže da sam miran.)

Zbog svega, neka i to bude samo primer za sve drugo-  deluje kako će zadugo, pa  i sa hrvatske strane dok je i tamošnja vlada tehničko-predizborna sve ostajati na žestokoj retorici o problemima i na izmišljanju problema, umesto da se prione njihovom rešavanju.

Svi, dakle, pričaju kako će reagovati, a ne šta će raditi.  Što je, zamislimo li se dublje, takođe logično, s obzirom da često izgleda da je posleratni Balkan sastavljen iz skarabudženih državica koje služe samo tome da se u njima državništvu vežbaju kukavni nazovi državnici.

Neki su ciljevi postignuti

Mnogi su kroz mesece od parlamentarnih izbora pokušavali  da odgonetnu stvarne razloge, i izvan ovih koje sama buduće vladajuća većinska stranka sa sve svojim liderom navodi. Pomeđu mišljenjima brojnih analitičara koji su se oglašavali o tome, natpisniku ovih redova se najbližim i najkonciznijim učinilo nekoliko stavova ex-predsednika države, a sada lidera SDS Borisa Tadića (narcisoidnom deliću njegovog profila ne bi smetalo ni da je analitičar!)

„Nisu do kraja jasni razlozi zašto još nemamo vladu, s obzirom na to da SNS ima jasnu većinu u parlamentu. Možemo samo da nagađamo da li su u pitanju Vučićeve dileme oko konačnog sastava koalicije, personalnih rešenja, pred medijima izraženog zahteva Moskve i eventualne reakcije zapadnih zemalja. Moguće je i da Vučić namerno produžava trajanje tehničke vlade, kako bi sam donosio odluke koje bi u redovnim okolnostima zahtevale učešće drugih“ rekao je Tadić  onomad u jednom intervjuu dodavši  da vlada  u tehničkom mandatu „u normalnim okolnostima ne može i ne sme da donosi važne odluke kao što to čini ova“.

I tu smo, pomoću ovog citata, na terenu „tvrđenja pazara.“ Ono  za metod ima (ponavljamo!) permanentnu predizbornu kampanju, ovoga puta sa uključenim i budućim prezidentskim izborima te vladu kao svojevrstan direktan prenos – premijera.

Neki su ciljevi postignuti, a neki poput  daljeg ucenjivanja partnera za svaku svrhu tek treba da budu.

Eto, za tehničkog mandata sve se tako uhodalo, tehnička vlada  ima prerogative „punokrvne“ , vežbalo se i na dočeku predsednika Kine, „najvažnijeg državnika sveta“, otvorena su poglavlja, ispraćen doskorašnji i dočekan novi MMF-ovac u Srbiji …

Postoje svi, ne samo eksperimentalni uslovi za moguću situaciju – da vlada postane i izlišna. Ili bar kancelarska, bez ustavne i zakonske podloge. Nadalje, u pravu su i oni koji procenjuju da odugovlačenje potpomaže i dodatno ucenjivanje i minimiziranje uloge koalicionih partnera, ali i više od toga.

Republika ili „direktni prenos Srbija“

U kalkulaciju odlaganja ulaze i budući predsednički izbori, pa će potencijalni partneri biti mereni i po stepenu odlučnosti za te kandidature. Primer je opet Dačić, njega je za predsednika kandidovao koalicioni partner, onaj Palma iz Jagodine što je „tigrove“ (Arkanove) uveliko zamenjivao žirafama.

Dačić, s tim ne maše, dočim njegova „partijnaja zamestiteljka“ Slavica Đukić Dejanović veli da „partijski organi nisu o tome zvanično raspravljali.  Nije ni dobro da to rade dok se još kalkuliše. I dačićevci-jastrebovi se ućutali u grdnjama SNS-a. Ljajić koji je, takođe obelio da ’oće za predsednika, na pitanje hoće li i u vladu i na isto mesto, vrda, to je, kaže, stvar mandatara, nije njegova.

Tako „ututunjeno“ izgledaju i drugi potencijalni ministri koji treba da donesu novu energiju hrabrost i odlučnost u vladu kakva treba po Vučiću da je.

Dotle novinari objavljuju istraživanja da za predsednika niko nema šanse koga Vučić ne podrži, pa ni Nikolić koga bi Dačić bez „vučićevog šprajcovanja“ pobedio u drugom krugu.

Na to Vučić replicira – glatko bih, evo istraživanja, pobedio za predsednika, ali neću, reforme su važnije. (Baš neću, neću, šamarom ću onoga…)

Kinjenje partnera ima još jedan cilj – pokušaj stvaranja skupštinske većine dovoljne za ustavne promene koje su i nužne za „spojku“ sa EU. U tom slučaju, Vučićev izbor je širok – ćef mu kancelar, ćef premijer, ćef predsednik nad premijerom, kao za Miloševićeve i Tadićeve ere, a može i da se Republika Srbija preimenuje u – Direktni prenos Srbija.

Jer, recimo, odlaganja i prenemaganja medijima postaju nasušna. Kad među ona čuvena pet-šest ključna novinarska pitanja već znaju „ko“, odgovor na Vučićevo „kad“ postaje najvažniji.

Pošto „kako“ i „zašto“ ovde više ništa ne znače.