To nema veze sa religijom, verovanjem.
To je stvar dubinske unutrašnje potrebe da se iskaže sve ono neizrečeno.
A toliko je toga…

Ne verujem u priču o grehu.
Greh je relativna stvar u kontekstu vremena i kulture u kojoj se živi.
Ali verujem u bol i potisnute emocije koje se skupljaju godinama.
To se taloži u čoveku, kao mulj i zagađuje poput otrova.

Verujem u varnicu koju može da izazove susret sa nekim.
Verujem u snagu reči i u moć razgovora.
Verujem u dubinski unutrašnji podsticaj da se bude jači i bolji.
Smisleniji.
Spokojniji.
Lakši sebi i drugima.

Sećam se mojih razgovora kada mi je bilo teško, najteže.
Kada su se u meni odvaljivale stenje i kamenje.
Sve je pucalo i gorelo dok stvari nisu došle na svoje mesto…
A i dan danas dolazi do potresa.
I uvek će…
Biće sam, nisam mašina.

Čovek mora da priča i da se ispoveda.
To mu je dato kao najvažnija duhovna potreba.
Kao najlekovitije moguće otrežnjenje.

Ne samo da brblja, lupeta, priča u prazno a da ne kaže ništa.
Nego da dopusti svojoj duši da progovori.
Onom najskrivenijem unutrašnjem glasu da uz jauk i krik zapeva svoju pesmu.
Da prizna bol, patnju, ukočenost, nemire, nestalnost, teskobu…
Da prizna drugome sve ono što nije u stanju da prizna sebi…

Sve ono što boli i proganja.
Sve ono što lomi i saseca.
Sve ono što mu ne da mira.

Da se suoči sa sobom u sebi
I posebno nad onim lošim što je učinio drugome.

Tek tada će mu biti lakše u grudima i čistije u mislima
Tek tada će pronaći onaj unutrašnji smiraj.
Tek kada otpiše i otpusti sve ono što mu dugo nije davalo mira.