Priredio: Dušan Opačić (Afirmator)

Nakon završetka Drugog svetskog rata, dok je planeta bila u zavojima kroz koje je izbijala krv od posledica najveće pošasti u istoriji čovečanstva – fašizma, i kada bi logično bilo da dođe do masovnog razoružanja, obnove i rada na prosperitetu koji idu uz korak sa oslobođenjem, Sjedinjene Američke Države izabrale su drugi put. Značajni kapital iz rata obezbedio je SAD političko i privredno gospodarenje nad obe hemisfere, što je bilo sasvim dovoljno da se primeni taktika održavanja potpune vojne pripravnosti i uspostavljanju apsolutne kontole nad saveznicima i osvojenim područjima, kao što su Zapadna Nemačka, Italija i Japan. Doktrina „trajnog plana“ rođena je 1948. godine, dolaskom Hari Trumana na kormilo SAD-a, Ruzveltovog naslednika koji će svojim predlogom pronaći novog „neprijatelja“ slobodnog sveta, ali koji u realnosti, posebno tih godina, nije predstavljao ni najmanju pretnju imperiji ni u vojnom ni u ekonomskom smislu. Zvanični Vašington pronašao je novog neprijatelja u prvoj zemlji socijalizma, Sovjetskom Savezu, sopstenom savezniku u borbi protiv nacističke Nemačke. Od te godine, za SAD nijedan režim neće biti suviše reakcionaran ukoliko stoji na putu ruskom „ekspanzionizmu“. Neće postojati država, ma koliko geografski daleko, koja nije dobrodošla u bilo kom vidu tokom sukoba sa SSSR.

Doduše, krstaški pohod imperije na „crveno zlo“ započeo je prvog minuta vladavine Sovjeta. Zavere i pokušaji atentata na vođe Oktobarske revolucije, finansirane i planirane iz inostranstva, bili su stalna opsesija zapadnih kapitalističkih zemalja. Razlog je bio logičan i jednostavan, kada se uzme u obzir koliku su materijalnu štetu pretrpeli odlaskom sa scene carskih vlasti. Gospodarenje nad ogromnim prirodnim bogatstvima i resursima, jeftinom radnom snagom, široke mogućnosti za razne bankarske mahinacije i manipulacije nestale su onog časa kada se začuo prvi pucanj iz topa sa krstarice Aurora.

I tokom Drugog svetskog rata, Amerika kao saveznik SSSR-a, preko Britanaca je sondirala teren za uspostavljanje separatnog mira sa nacistima, raznim diplomatskim kanalima i neformalnim vojnim misijama, ispitujući mogućnost korišćenja nacistističkih falangi u prvim borbenim linijama sa zadatkom da zaustave ili uspore prodiranje Crvene armije u dubinu Evrope. Ti planovi su osujećeni, Crvena armija kači barjak slobode na zgradu Bundestaga, dok zapadni saveznici spašavaju značajan broj članova rukovodstva Trećeg Rajha, dajući im novi identitet i mesto boravka, ali i angažman u eri Hladnog rata. Vojno-politička komponenta hladnoratovskog sukoba koji će uslediti prepuštena je NATO-paktu, koji je formiran po direktivi SAD 4. aprila 1949. godine. Analiza aktivnosti NATO-a pokazala je da je pri kreiranju saveza Amerika imala dva glavna cilja – prvo, vojni blok usmeren protiv SSSR formiran pod vođstvom Amerike i drugo, Vašington je sprečio pojavu autonomnog grupisanja država u zapadnoj Evropi koje bi se takmičile protiv SAD.

Hladni rat pratio je i ideološki rat, posebno na polju kulture. Cilj je bio podrivanje SSSR-a i novouspostavljenje zajednice socijalističkih država na istoku Evrope (Istočni blok). Posebno su bile korišćene usluge tzv disidenata i njihov rad bio je pomno praćen i značajno potpomagan. Pored svih floskula o slobodi i demokratiji, Zapad je u disidentima video ono sto mu je bilo korisno – ideološkog saveznika u hladnom ratu. Zapad je u odnosu na Sovjetski Savez i rusko društvo gledao i video samo sebe, svoj »pupak«, a taj pupak je bio isključivo ideološke prirode. Zapad nije interesovala ruska disidentska kultura, nego njene političke posledice“. (Republika, br. 192-193, Pavle Pak). Za sve što je Zapad smatrao dovoljno subverzivnim, davano je iz fondova CIA, preko raznih izdavačkih kuća i organizacija upumpavano je stotine hiljada dolara.

Nedavno je bivši agent CIA potvrdio decenijske kontroverzne navode: američka vlada upotrebljavala je novac američkih poreskih obveznika za promociju apstraktne umetnosti kao propagandnog oružja tokom decenija Hladnog rata. Tokom 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, u jeku Hladnog rata, SAD su pored jačanja svog nuklearnog arsenala pokrenule i niz drugih operacija sa ciljem da pokaže svoju superiornost nad Sovjetskim savezom,od kojih je jedna bila i promocija američke kulture i načina života. Da bi se SAD upustile u takav poduhvat bilo je neophodno prvenstveno očistiti sopstveno predvorje. Prvo je to uradio Hari Truman serijom govora o „crvenom zlu“ koji ugrožava Francusku i Italiju još 1947. godine, odmah zatim je uveo „zakletvu vernosti“ za sve zaposlene u federalnim službama SAD, dok je istovremeno državni tužilac objavio spisak disidentskih organizacija i pojedinaca (4. decembar 1947). Potpomognuta medijskom histerijom, haranga i progon „crvenih izdajnika“ mogli su da počnu. Manje-više svi Trumanovi naslednici su revnosno održavali klimu straha i vršili psihološki pritisak nad sopstvenim građanima koji su se usudili da slobodno misle i izražavaju. Sa malim izuzetkom Dvajta Ajzenhauera, koji u jednom od zakasnelih nastupa griže savesti na kraju predsedničkog mandata priznao greške i upozorio na vojno-industrijski kompleks, koji je uspostavio trajnu i apsolutnu kontrolu nad državom, zasnovan na zloupotrebi novca poreskih obveznika. Pojedini istraživači Hladnog rata optužuju Alana Dalsa (direktor CIA-e 1953-1961. i glavni neformalni pregovarač sa nacistom SS obergrupenfirerom Karlom Volfom o separatnom miru i upotrebi Vermahta protiv snaga Crvene armije februara-aprila 1945. godine) za politiku i doktrinu borbe protiv SSSR-a. Tvrde da je upravo on tvorac posebne direktive američkim službama bezbednosti pod naslovom „Doktrina američke borbe protiv istoka“.

Za njega se vezuju reči: „Ljudski mozak, svest ljudi skloni su promenama. Posejemo li tamo haos, mi ćemo neprimetno da im podmetnemo lažne vrednosti i primoraćemo ih da te vrednosti i prihvate. Kako? Mi ćemo naći istomišljenike, svoje saveznike i pomoćnike u njihovoj domovini. Malo po malo, mi ćemo odigrati grandioznu po svom obimu tragediju Slovena i konačno nepovratno ćemo ugasiti njihovu nacionalnu svest. Literatura, bioskop i pozorište će proslavljati najniža ljudska osećanja. Mi ćemo na svaki način podržavati one koji budu usađivali u čovekov razum kult seksa, nasilja, sadizma i izdaje – jednom rečju svake nemoralnosti. U upravljanju državom, mi ćemo izazivati haos i nered. Neprimetno, no aktivno i postojano, pomagaćemo despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost. Čestitost i pravednost biće ismevani, nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti. Grubosti i naglost, laž i obmana, pijanstvo, narkomanija, izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima – sve ćemo to kultivisati u svest ljudi. I mali broj, veoma mali broj ljudi će shvatiti o čemu se radi. Ali, takve ćemo ljude staviti u bespomoćan položaj, ismevati ih, oklevetati ih i proglasiti ih otpadnicima društva. Mi ćemo rušiti duhovne vrednosti, vulgarizovati i uništavati osnove narodne moralnosti. Na takav način ćemo rasklimati pokoljenje za pokoljenjem, lovićemo ljude u detinjstvu i mladalačkom dobu, uvek ćemo glavnu stavku da bacimo na omladinu, demoralisati, razvrašćivati i obeščaćivati je. Eto, tako ćemo mi to da uradimo“. Radi suprotstavljanja tzv. staljinističkom realizmu došlo je do značajne pomoći za promovisanje umetnosti američkih umetnika poput Jackson Pollocka, Robert Motherwella, Willem de Kooninga i Mark Rothkoa. Ideja o korišćenju apstraktne umetnosti u borbi sa SSSR-om bila je prvi put izneta 1947. godine, da bi odmah i zaživela. State Department je odmah pokrenuo program pod nazivom „Unapređenje američke kulture“. Oni su okupili 49 umetničkih dela apstraktnih slikara za 49.000 dolara plaćenih iz budžeta SAD. Bio je to početak „rata pomoću umetnosti“. Organizovan je niz izložbi, od kojih je najznačajnija svakako ona organizovana u zemljama Evrope pod nazivom „Novo američko slikarstvo“, kao i „Moderna umetnost u SAD“ i „Remek dela XX veka“. Pored pompeznih imena, koja je trebalo da prikažu „umetničku superiornost i genijalnost“, State Department SAD nije žalio novac iz državnog budžeta da ovaj pravac na neki način postane „vladajući u umetničkom svetu“. Čitav poduhvat nije naišao na očekivani odjek upravo u SAD. Vrlo brzo su američki mediji napali promovisanje apstraktne umetnosti kao „neamerički stil“, slike su bile izložene podsmehu, a neki senatori su ih nazvali „subverzivnim“ po američku kulturu i građane. Predsednik SAD je, sumirajući mišljenje prosečnog američkog građanina, izjavio: „Ako je ovo umetnost, ja sam divljak“. Jedan kongresmen javno se požalio da je samo „glupi Amerikanac koji plaća porez za kupovinu ove vrste smeća“. Magazin „Look“ objavio je oštar komentar pod naslovom „Vaš novac baca se na kupovinu ovih slika“. U celu priču uključio se i predsednik Odbora za finansije, koji je tražio od državnog sekretara George C. Marshalla da se „ova glupa i beznačajna praksa okonča“. Program je „okonačan“, barem za javnost. CIA je, međutim, razvila novi program mera i akcija. Preko raznih NVO, organizacija poput Congress for Cultural Freedom, the International Organizations Division (IOD) i Propaganda Assets Inventory, CIA je upumpavala novac u milionskim iznosima raznim novinama, agencijama i organizacijama koje su imale uticaj na javno mnjenje, a sve u svrhu promocije „američke kulture i stila života“. Prema svedočenju jednog od učesnika ovih operacija, bivšem oficiru CIA Donald Jamesonu, svi koji su primali novac znali su odakle on potiče i bili su u obavezi da o svemu ćute – „svi, od kritičara umetnosti, kolekcionara, kustosa pa do Rockefeller’s Museum of Modern Art“. Program je vremenom ugašen, a većina kupljenih slika prodata je kao „staro gvožđe“, jednostavno, one su postale beskorisne jer više nisu umale svrhu. Deo je prodat za manje od 100 dolara javnim ustanova i univerzitetima.

Od završetka Drugog svetskog rata do danas, zvanični Kremlj je bio glavna meta i opsesija američke spoljne politike i njenih obaveštajnih krugova. Treba izuzeti samo eru vladavine Borisa Jeljcina, u kome je vladalo zatišje i kada je zvanični Vašington bio jednu deceniju na „odmoru“, dok je Rusija u istom periodu doživela katastrofu. Više od pola veka, SAD su ponosni predvodnik nečega što se zove „slobodan svet“ i maltretiraju ostatak neposlušnog čovečanstva. Vode otvorene i neke veoma neuspešne ratove kao što su oni sa Korejom, Vijetnamom i SR Jugoslavijom. U vidu najbrutalnije agresije, NATO falange predvođene Pentagonom, takođe su napale Irak, Libiju i Avganistan. Normalan čovek više ne može da nabroji države nad kojima je izvršena neformalna agresija, pod parolom odbrane „demokratije i ljudskih prava“. Vođeni su i prikriveni ratovi u Kambodži, Centalnoj Americi, Africi, Čileu, duž Bliskog istoka, invazije na Kubu u režiji CIA. Danas imamo Siriju i Ukrajinu. U gotovo svakom od ovih slučajeva, SAD su imale neodoljivu „obavezu“ prema slobodi, demokratiji i ljudskim pravima, ali ujedno otvoreno i bezrezervno podržavale one režime koji su negirali tu istu slobodu, demokratiju i ljudska prava sopstvenom narodu. Imali su opravdanje za privrženost fašističkim režimima i huntama širom planete, jer svi zajedno predstavljaju blok anti-komunizama, inače nacionalne religije SAD. Vreme je pokazalo da se tu ustvari radi o strahu od Rusije i njene ekspanzije, a da je borba protiv komunizma bila samo maska, jer od raspada SSSR-a, i promene političkog sistema, neprijateljski kurs SAD-a nije promenjen. Cilj je bio i ostao da se u svakom trenutku i u svakom mestu na svetu oslabi uticaj SSSR-a i danas Rusije.

Literatura:

– Marijan Kubik „CIA finansirala umetnike protiv SSSR-a“, https://nedjeljnilistborba.wordpress.com/2013/03/05/cia-finansirala-umetnike-u-borbi-protiv-sssr-a/

– Branko Kitanović, Berlinska bitka, Istarska naklada, Pula, 1985.

– Pavle Pak, Republika, br. 192-193

– Dušan Opačić, „Uvod u početak Hladnog rata“, http://afirmator.org/pohod-na-crveni-trg-uvod-u-pocetak-hladnog-rata-drugi-deo/

– Gor Vidal, Slabljenje i pad američke imperije, Verzapress, Beograd, 1999.