Piše: Blažo Davidović
Netko mi je ukrao joint, ruke mu dabogda usahle. To je zadnja faza pljačkaškog društva, kad se krade tuđi i teškom mukom stečeni joint. Ni turisti nisu šta su nekad bili, mater im drogašku jebem. Okinio sam nokte na livoj ruci i umorio se. Ja sam dešnjak. Gledam nokte ne desnoj. Crno ispod nokta. Žulja me tanga i znoje mi se jaja, ubacio sam tri trokutića topljenog sira u pohotna usta i razmišljam o mislima.
I nisu nešto.
Poklonila mi kutiju. Malu, plastičnu kutijicu. Ima, ka, neke pregrade.
– Ljubim te u dušu, to je kutijica za lijekove.
To je to i gledam u crnilo ispod noktiju. Ko će mi okinit nokte na desnoj? Uvik se ranim i prokrvarim kad livom rukon kidan nokte na desnoj.
Dunja se malo savila i sve je bliže zemlji.
Gledam u kutijicu. I sad bi ja sve tu trebao složiti: diklofenak, kako li se zove, ono za leđa, pa brufen, andol, par antibiotika, bensenidin, možda i nešto protiv mučnine od fašističke države, pa nešto da mi se digne, ako ikako može, ili da svršim, da svršim, srećo, još jednom.
Zauvijek.
Jer, ti bi meni prije dvadesetak godina poklonila bokserice, ili kondome, poklonila bi mi košulju, prije deset godina darovala bi mi vijagru, a danas, blago meni, eto meni kutijice za lijekove.
Netko mi je ukrao joint, ponavljao sam u sebi i buljio u prazne pregradice čudesno ljubavne kutijice.
– Mogu ja i bez seksa – rekla si i ta rečenica mi je zvonila u glavi i miješala se sa besramnom krađom zadnjeg jointa.
Dunja se, mislim, još više savila i još je bliža zemlji.
Digao mi se, ponavljao sam u sebi, ali nisam svršio. Ne mogu ja to, mala, više, ne mogu… Meni je to nekako blesavo sad. To mrdanje. Umorin se strašno i bojin se infarkta. I znojim se, zadišem se, imam dojmoviti utisak da će mi slezena, pluća, oba bubrega i jaja izletit vani, da ću puknit i umrit.
Ne mogu ja to više. Ali, vidila si, mogu balit, to i ne radin loše, jel da, a, reci, aaa? Ono, ruku na srce (i na tvoje sise ), malo i odmorin na tvom pupku, pa udren opet. I ližem, ližem, baš pošteno balin, sve je mokro, vlažno samo tako, ti možeš i pit crni vranac, ne smeta mi, recitirat haiku poeziju ili heklat, ili samo odšutjeti, sasvim svejedno.
Ejakulacija, veliš? Ja danas štrcam samo pelinkovcem, dušo moja.
Ali još jednom, da mi je, samo još jednom da svršim. I hoću sigurno.
Jednom zauvijek.
Netko mi je ukrao joint.
Dunja još nije takla zemlju.
A hoće, hoće…
Samo što nije.
Spriječava je samo to što najveća ljubav na svijetu stane u malu, malešnu kutijicu za lijekove.
radio gornji grad 
